Prikaz knjige „Rimski car“: Dobro došli u svet rimskih imperatora

Pre dve godine Duško Lopandić nas je ogrnuo u „Purpur imperije“ sprovevši nas kroz veličanstvenu galeriju rimskih vladara poteklih s naših prostora (a bilo ih je dosta), a sada imamo priliku da se upoznamo s ličnim i državničkim životima legendarnih imperatora u novoj knjizi „Rimski car“ Meri Bird, koja nas je ranije već oduševila planetarnim hitom „SPQR“. Magazin Tajm je njenu novu knjigu nazvao „remek-delom savremene istoriografije“.

Od Julija Cezara u 1. veku p.n.e. do Aleksandra Severa u 3. veku n.e, Meri nas na velika vrata uvodi u odaje i palate u kojima su poglavari Rima živeli, i upoznaje nas sa svim intrigantnim pojedinostima njihove svakodnevice i vlasti. Preplićući istorijske činjenice i arheološka i istoriografska saznanja s legendama i anegdotama, Meri Bird nam rasvetljava mnoge mitove i razvejava i poneku predrasudu, i usput nam otkriva ne samo komplikovani mehanizam vlasti u carstvu koje se prostiralo od Maroka do Irana, i od Britanije i Germanije do Sahare, već nam daje i psihološki portret čoveka koji ogrnut purpurom sedi na prestolu jedne od najmoćnijih imperija u istoriji.

Prigodno opremljena kartama, slikama, bibliografijom i carskim rodoslovima, knjiga će vam poslužiti kao odlična podloga za praćenje aktuelnih televizijskih epskih serija, kao što su „Domina“, u kojoj pratimo turblentni i spletkama natopljeni uspon jednog od prvih rimskih careva Oktavijana Avgusta i njegove častohlepne žene Livije i potom njihovih potomaka Tiberija, Klaudija, Kaligule i Nerona, i „Those About To Die“, veličanstvena serija od 100 miliona dolara koja prati Vespazijana, Tita i Domicijana, koji su se uzdigli na zgarištu zaostalom nakon mahnitog Nerona. No, suprotno od serija i filmova, u ovoj knjizi i nema toliko carskih „psihopata“, a Meri će se potruditi da istraži kako su nastale priče o ludilu i svireposti, koje se redovno pripisuju nosiocima rimske krune.

Doduše, nije da neki među njima nisu bili poremećeni i to carski: setimo se Nerona koji je gudio po liri dok je Rim goreo ili Komoda iz čuvenog „Gladijatora“ koji je u dokolici voleo da strelama nasumično gađa gledaoce u areni. Ali većina priča predstavlja preterivanja onih koji su njima želeli da se umile novom caru na tronu. Među carevima je svakako bilo i marljivih birokrata, vizionarskih graditelja, dubokih mislilaca i pravičnih zakonodavaca.

Od načina na koji su dolazili na vlast i s nje silazili (gotovo uvek ubijeni), do nasleđivanja, doći ćemo i do opisa carske trpeze (Domicijan je jednom svoje goste poseo na nadgrobne ploče na čuvenoj Crnoj večeri, a Lucije Ver je gostima „velikodušno“ ponudio da kući ponesu ne samo skupoceni escajg i posuđe, već i robove dečake koji su ih služili) i palata (Neron je navodno imao trpezariju koja se obrtala pomoću nekakvog hidrauličnog mehanizma, a neki su u trpezarijama imali i prave pravcate vodopade, dok je Hadrijan imao baštu rađenu poput arene za trke dvokolica).

Meri neće propustiti da priču začini i ponekom pikanterijom (jedan car je imao čitavo skladište seksualnih pomagala da se nađu pri ruci njemu i gostima tokom orgija), da nam dočara carsko megalomanstvo (Tiberijeva letnja vila na Kapriju imala je preko 7.000 kvadrata), da nam dâ i pokoji romantični detalj (Hadrijan je toliko voleo svog prelepog, mladog ljubavnika Antinoja da danas njegovih pronađenih bisti imamo više nego od bilo kojeg cara), da nas podseti da su žene i te kako uticale na vlast iako Rim nikada nije imao caricu na tronu (Livija, Agripina i Mesalina bile su smrtno opasne manipulatorke koje su vešto koristile svoj položaj da izdejstvuju ono što žele), da nas čak i nasmeje (jednom caru je čuveni Galen gurao lekovite čepiće u guzu da ga izleči od tegoba nastalih usled prežderavanja, i carevi su ljudi mada vam to možda ne bi priznali).

Odakle su sakupljali prihode, kako su donosili odluke, koliko su bogati bili (posedovali su nebrojene nekretnine, rudnike, njive, parcele, kamenolome, preduzeća, ciglane, plantaže), šta su radili u slobodno vreme (Komod je onomad radi razonode u jednom danu ubio sto medveda, dok je Domicijan u dokolici voleo da nabada muve nožem), kako su putovali, kako ratovali (većina priča o njihovim slavnim pobedama predstavlja čistu propagandu i danas moderno poturanje lažnih informacija javnosti).

Knjigu koju je Laguna izdala u izvrsnom prevodu Nenada Dropulića, prigodno završava poglavlje o poslednjim trenucima careva: na koji način su umirali (nisu svi uzvišeno – Karakala je, recimo, izboden dok je na nekom pohodu vršio nuždu kraj puta), kako su sahranjivani (posle Avgustove smrti sve su žene morale godinu dana da budu u žalosti) i, naravno, kako su na kraju proglašavani bogovima.

Autor: Miroslav Bašić Palković