Prikaz knjige „Priče uz ognjište“: Sedi, rode, i slušaj ove zgode
Još otkad je pre deset godina objavio roman „Kad zvona zaneme“, jednu od najveličanstvenijih i najpotresnijih ratnih epopeja u istoriji srpske književnosti, izlazak svake nove knjige uvek pouzdanog i izvanrednog Vlade Arsića predstavlja pravi praznik u svetu pisane reči, pa je tako i sada kada mu je upravo izašla zbirka „Priče uz ognjište“ kao zbornik izabranih i nekoliko novih priča.
Petnaest različitih sudbina o kakvima se nekada kazivalo kraj vatre, u pričama u kojima se stvarnost meša sa predanjima i folklornom fantastikom. Kao što sam kaže u prvoj rečenici: „Život piše romane, smrt ih dopisuje.“ Pošto je radio kao reporter i naslušao se najneobičnijih pripovesti i anegdota, većina je priča zasnovana na stvarnim događajima.
U to je, katkad, i teško poverovati kada se suočite s takvom potresnom, a posve istinitom, storijom kao u priči „Kolo“ koja svedočeći o našoj istoriji otvara knjigu smeštena u doba kada je i smrt bila prihvatljivija od bruke i sramote. Uoči sloma Karađorđeve vojne kada je Turčin udario sa svih strana u jesen 1813. pedeset se devojaka uhvatilo u kolo, pa je zagazilo pod talase reke u kojoj radije prihvatiše smrt nego da ih zulumćari obesčaste i otmu im dostojanstvo. Sava im je pomogla da u vreme zla sačuvaju jedino što su, sirote, imale. A time su spasle i ostalu nejač u selu, jer su se Turci u šoku okrenuli i otišli.
Kako bi zadržao autentičnost, ali i uverljivost pripovedača, Arsić u pričama zadržava arhaični jezik ili provincijska narečja onih koji su mu ih prenosili, a slikoviti narodski izrazi koje koriste prenose čitaoca pravo na mesto besede kao da i sam sedi kraj njih uz ognjište.
Tako će nam u „Otrovi u duši“ jedan gazda po južnjački rasteretiti nečistu savest i održati lekciju o dobroti, dok u čuvenoj „Makreni“ srećemo majku koja moli kralja Petra da njenom jedincu na bojištu odnese vunene čarape, ali ga on na kraju pronalazi mrtvog i smrznutog, a o požrtvovanosti govori i „Jegorova tajna“ o jednorukom ruskom plemiću Jegoru koji seljanima po vetru i kiši jednom rukom slaže kamen i pravi stazu do Svetog Stefana da im olakša put i tako čitavu deceniju.
Za ljubitelje okultnog, ima podosta onostranih priča poput „Zavođenja demona“ o seljaku koji je naprasno počeo da zbori s počivšima. Ništa manje nisu jezive ni priče koje svedoče o strahotama Prvog svetskog rata poput „Pećine“ u kojoj mrtvi pomažu živima. Priča „Vučji zbeg“ podsetiće nas da je čoveku katkad zver bolji drug od drugog čoveka i od rođene žene i kuma, a „Mećava“ će nas odvesti na zavejani sever Vojvodine i doneti nam još malo ratne jeze, dok ćemo u „Ispod strehe“ saslušati potresnu samrtnu ispovest i suočiti se s gorkom sudbinom žene u nekadašnjoj ubogoj Srbiji gde joj je život zavisio od sposobnosti da drugima bespogovorno robuje i služi ih.
Zajednička nit koja čvrsto prožima većinu priča jeste neokajani greh koji se potom naplaćuje na onom svetu, te grešna duša ne može da se upokoji. Mnoge priče svedoče i o potpunom nečasnom bezakonju naše mračne prošlosti i silnicima koji su u njoj sebi bahato dopuštali razne svireposti poput gazdi koje iz čiste obesti satiru nedužne žene, majke ili sluge, i onda se takvi gresi vekovima u sledećim naraštajima okajavaju, ili na poprištima njihovih nepodopština ostaju čvorišta zla koja vekovima kasnije oko sebe razvejavaju nesreću.
Autor: Miroslav Bašić Palković
