Prikaz knjige „Priča o Kini“: Od kamenog doba do Si Đinpinga
Pre tri godine, Laguna je objavila srpski prevod knjige „Kineski vek“ Volframa Elznera. U njoj autor otkriva tako značajnu političko-ekonomsku tajnu kakva je: zašto je država kojom se bavi u nezaustavljivoj uzlaznoj putanji i zbog čega će u tekućem stoleću neizbežno preuzeti neformalno vladanje svetom. Ukratko, prema ovom autoru, uspeh Kine se nalazi u kombinaciji liberalkapitalizma, komunističkog totalitarizma i socijalizma kakav ne postoji u zapadnom svetu, kao ni kombinacija svega navedenog.
Iako je Elznerova knjiga dovoljno obradila istorijske uzroke za tako šta, engleski istoričar, TV voditelj i autor dokumentarnih filmova Majkl Vud (1948) u knjizi „Priča o Kini“ nudi ako ne dublji, svakako širi uvid. Znajući da je gotovo nemoguće u jednom, koliko god obimnom tomu obraditi povest praktično najstarije a svakako najmnogoljudnije avetske nacije, on poseže za demografsko-sociološko-civilizacijskim ali i putopisnim pristupom. Na kraju krajeva, nije slučajno što naslov njegovog dela nije „Istorija Kine“ nego „Priča o Kini“.
Prozni naboj knjige ogleda se, osim u putopisnim momentima, i u Vudovom smelom i vrlo efektnom posezanju za govorom o sudbinama običnih, malih – i ne toliko malih – ljudi kroz povest. Drugim rečima, jesu prikazani važniji carevi iz svih dinastija i najznačajniji događaji iz istorije ove zemlje, ali i način na koji su se oni prelamali na život običnog sveta. Tako će se čitalac često obresti ne samo na carskim dvorovima nego i, pre svega, na farmama seljaka, u sudovima, opservatorijima... Čini se da je podjednako prostora dato istorijskim značajnim likovima i anonimusima, događajima punim nasilja i onim miroljubivim, kao i muškarcima i ženama, već u skladu sa jin/jang ravnotežom kao jednom od osnova tematizovane nacije. Pa ipak, deluje da priča o kineskoj civilizaciji možda i najbolje može da se razume kroz ljude koji su je trpno doživeli.
Vudova studija nipošto nije samodovoljna; u tom smislu najefektnije deluje njegovo upoređivanje tematizovane države sa Rimskim carstvom. S jedne strane, vojska dinastije Sung bila je trostruko veća od vojske Rima na svom vrhuncu. S druge, kineska država se posle katastrofa redovno podizala na noge što se baš i ne bi moglo reći za ogromno carstvo s kojim je Vud poredi.
Kada smo već kod zapadne Evrope, u svetlu novoprocurelih podataka, Vud razbija tamošnje predrasude o recentnijim događajima, poput protesta u Tjenanmenu, netačnim nagađanjima da Komunistička partija Kine više ulaže u spoljnu odbranu nego u sistem nadgledanja, ili one o liku i delu Si Đinpinga. Najefektnije su podriveni odavno ukorenjeni zapadni stereotipi o kineskoj izolovanosti i otporu promenama i spoljnim uticajima. Naprotiv, država i dinastije koje su joj prethodile odavno su otvorene prema uticajima iz drugih delova Azije ili sveta, u šta spada i budizam kao i, delimično, kulturna revolucija. Pa ipak, kao što Vud sugeriše, Kinezi su uprkos rečenoj otvorenosti uspeli da očuvaju jedinstvenost svoje kulture i zadrže osnovne karakteristike sopstvene civilizacije.
Konačno, deluje da su pripadnici nacije koje engleski autor tretira skloniji umetnosti i odricanju od lične slobode zarad reda u odnosu na Evropljane. Mada ne bi previše čudilo da je to samo utisak posle čitanja ove izvanredno ubedljive knjige.
Autor: Domagoj Petrović
