Prikaz knjige „Pre nego što crvima kažem zdravo“ – Srđan Dragojević
Istorija umetnosti i nauke koliko je hronika uzdizanja duha, apoteoza lepote i sublimiranje sveukupne mudrosti, ništa manje nije ni trajni spomenik ljudskoj gluposti i surovosti. Po nekom duboko perverznom pravilu, skoro da ne postoji epoha u kojoj veliki umovi nisu proganjani, mučeni, ubijani. Ostavimo li po strani nerazumevanje novih umetničkih pravaca ili naučnih otkrića (oni će svakako na kraju biti priznati), glavni problem sa velikim ljudima je njihov jezik, tačnije ono šta taj jezik izgovora. Možda najveća žrtva slobode govora ikada, veliki antički filozof Sokrat, postao je trajni simbol otpora i nepokolebljivosti. Najtragičnija je svakako sudbina pionirke astronomije, aleksandrijske naučnice Hipatije, koja je od strane razularenih hrišćana na najmonstruozniji način iskasapljena i ubijena (još je monstruoznije što je inicijator ovoga ubistva arhiepiskop Kirilo proglašen za sveca i u hrišćanskom kanonu označen kao primer vrline). Progoni se u hrišćanskoj Evropi još više povećavaju. Inkvizicija spaljuje Đordana Bruna, proganja Galileja i bezbroj drugih umetnika i naučnika. Novovekovna istorija se ne razlikuje mnogo. Nacistička Nemačka pored ubijanja umetnika i naučnika, uništava i njihova dela. Ništa manje ne zaostaju ni Sovjetski Savez i komunistički režimi. Imena Solženjicina, Ahmatove, Mandeljštama, Saharova i Šalamova večita su opomena pred zlom totalitarizma (ništa manje ni našeg Pekića i Dragoslava Mihailovića). U današnjem vremenu ovi progoni su naizgled prestali (naravno, postoje i dalje totalitarni sistemi gde se ova „svetla“ tradicija nastavlja). Sloboda govora ustoličena je za najveću svetinju, ali u isto vreme umetnici su skrajnuti ili onemogućeni da stvaraju. Sloboda je dovedena do paradoksa što zbog nemogućnosti da se umetnici izraze, što zbog autocenzure. Pred njima je novi put otpora i borbe za slobodu, a kakav bi to put trebao da bude možda najbolje pokazuje Srđan Dragojević.
Knjiga „Pre nego što crvima kažem zdravo“ u sebi sadrži tri filmska scenarija. U onom prvom, „Nebesa“ (napisanom po motivima pripovedaka Marsela Emea), predstavljeno je srpsko društvo i njegov razvojni put od devedesetih do danas. Ovaj fantazmagorični triptih donosi priču o prognaniku iz Krajine nagrađenom sa oreolom iznad glave. Oznaka pravednosti ipak mu ne donosi dobro. Isti slučaj je sa drugom pričom u kojoj je donesen zakon koji prepolovljuje godine, a još više o umetničkim slikama koje počinju da hrane ljude u onoj trećoj, i to bukvalno. U drugom scenariju, „Bilo jednom na istoku“ (filmskoj obradi čuvenog romana „Bodljikavo prase“ Džulijana Barnsa), predstavljen je pad jednog komunističkog režima i dolazak demokratije. Kroz suđenje svrgnutom diktatoru do kraja se ogoljavaju koliko prošli, toliko i sadašnji režim. Scenario koji zatvara knjigu, „Škartovi“ (napisan sa Dimitrijem Vojinovim), slika je raspada jednog sveta u senci NATO bombardovanja 1999. godine. Poseban dodatak, pogovor Dragoslava Bokana, na najbolji način objašnjava i razlaže Dragojevićevu filmsku poetiku.
Ako bismo želeli da pronađeno najveću vrlinu ove knjige to bi sasvim sigurno bilo izuzetno transponovanje jednog umetničkog žanra u drugi. Dragojević je uspeo da filmsku priču prenese na papir a da ona u novom obliku ne izgubi nimalo na slikovitosti. Filmske slike se pred nama odmotavaju i prikazuju bez snimaka kamerom. Kako je to moguće? Najpre zato što je autor ove knjige umetnik sa izuzetnom imaginacijom i talentom, ali i zbog same forme scenarija koji je nešto mnogo više od replika namenjenih glumcima. Didaskalije u pojedinim trenucima prerastaju u prave književne bisere sa slojevitim i raskošnim opisima. Ne treba prevideti ni mozaičnost svakog scenarija. Iako fragmentaran, ponekad i razuđen, svaki scenario se na kraju pretvara u maestralno filmsko ali i ništa manje vredno književno delo.
Srđan Dragojević je po mnogima najznačajniji srpski filmski režiser novije generacije. Debituje sa filmom „Mi nismo anđeli“, poslednjom slikom razuzdanih osamdesetih i urbanog Beograda pred krvavim raspadom Jugoslavije tokom devedesetih. Upravo su devedesete našle svog najboljeg „biografa“ u Dragojeviću. Žanrovska remek-dela „Lepa sela lepo gore“ i „Rane“, postaju najbolji svedoci ludačkog vremena. Slede filmovi: „Mi nismo anđeli 2“, „Sveti Georgije ubiva aždaju“, „Parada“ i „Atomski zdesna“. Objavio je knjigu „Rane i dve priče za novu deceniju“ i nekoliko zbirki pesama (za jednu je dobio nagradu „Branko Radičević“).
Sasvim je sigurno da ne postoji čitalac koji se posle pročitane knjige „Pre nego što crvima kažem zdravo“ neće zapitati zašto ovi scenariji nisu pretočeni u filmove. Odličan stil, duhovite replike i pravi vizuelni vatromet, sve su to razlozi koji preporučuju ove scenarije za ekranizaciju. Zašto ih Dragojević ne snimi? Tu već nastupa problem. Naš čuveni režiser ne može da pronađe novac za snimanje, i što je još luđe već godinama ne prolazi na konkursima za nova filmska ostvarenja. Tome i objavljivanje ove knjige, ne bi li scenariji bili predstavljeni u bilo kakvoj formi. U trenutku u kojem je srpska umetnička (a ponajviše filmska) scena pred potpunim posrnućem, arbitrima kulturnog života ovi filmski biseri ne odgovaraju. Naravno da tu ima profesionalne surevnjivosti, ništa manje i zavisti, ali glavni razlog je strah. Ni u jednom jedinom delu, računajući tu sve grane umetnosti, odvratnost sveta u kojem živimo nije predstavljena bolje i snažnije kao u ovoj knjizi. Dragojević bez zadrške izvrgava ruglu celokupno društvo, počevši od političara, umetnika, biznismena, kriminalaca, pa sve do malog i običnog čoveka. Cena za to se mora platiti. Baš kao što na jednom mestu Kjerkegor kaže: „Ako neko propoveda, a nije zbog toga kamenovan i raspet – i nije bio neki propovednik“.
Izvor: onlinecitaonica.wordpress.com
