Prikaz knjige Pola Džonsona „Intelektualci“ – Kontrasti
Malo je izanđalijih pojmova od termina intelektualac, a da se, opet, i dalje ne zna šta tačno on podrazumeva pri čemu običan svet često i dalje gaji (straho)poštovanje prema njemu. Kako bi ga demistifikovao, engleski istoričar, novinar, (puto)pisac i teoretičar religije Pol Džonson se u svojoj istoimenoj knjizi bavi teoretičarima, filozofima i politikolozima poput Karla Marksa, Bertranda Rasela ili Noama Čomskog odnosno onim umetnicima koji su, bilo kroz vlastiti opus, biografiju ili zasebne spise, baštinili vrlo aktivno određenje prema društvu (Žan-Žak Ruso, Ernest Hemingvej, Bertolt Breht, Žan-Pol Sartr, Džordž Orvel...).
Autor definiše intelektualce kao ličnosti zainteresovanije za ideje nego za osobe a koje, posledično, projektuju krupne ideološke konstrukcije kojima podvrgavaju ljudska bića nemogućim, ako ne i utopističkim zahtevima, toliko da i same neminovno gube vezu sa realnošću. Iako bi se potonji zaključak mogao primeniti na manje-više sva poglavlja knjige, najprimenjiviji je možda ipak na celinu naslovljenu Karl Marks: „Prosipajući strašne kletve...“ Štaviše, nemački filozof nikada nije prikrivao sopstveni nedostatak brige za stvarnost i manipulisanje informacijama; borio se za radničku klasu a bio mešavina buržuja i boema... Kroz poglavlje o Marksu može se nazreti patern Džonsonovog pristupa sopstvenim junacima: potcrtavanje kontrasta između onog za šta su se ti intelektualci zalagali i sadržaja njihovog privatnog i javnog života. Najplastičnija po autorov postupak je ipak njegova uvodna biografija Žan-Žaka Rusoa koji se s jedne strane u svom „Društvenom ugovoru“ zalagao za stvaranje države koja bi se poput porodice starala o najvitalnijim potrebama svojih žitelja/siročića od njihovog detinjstva, da bi sa druge prepustio svoje petoro dece, jedno za drugim, odmah posle rođenja, u prvo javno sirotište ne vodeći računa o njima do kraja života.
Svojevrsno licemerje intelektualaca na koje autor argumentovano ukazuje – na osnovu privatne prepiske, svedočenja njihovih članova porodica, prijatelja, poznanika... – ima veću težinu utoliko što su njegovi nosioci izvršili nesporan društveni uticaj. Međutim, Džonson upravo u tome uspeva da iznađe jedno od najmoćnijih oruđa knjige: lišeni zaštite sopstvene harizme i proklamovanih vrednosti, likovi „Intelektualaca“ se u svetlu oprečnom tim vrednostima, i u kontekstu svoje svakidašnje brutalnosti – čak i prema sopstvenoj porodici – ispostavljaju kao groteskniji a njihovi na taj način prikazani životi zanimljiviji za čitanje. Tako je počev od zasebnih naslova; priču o ego-manijaku Žan-Polu Sartru koji se možda srazmerno najviše od svih zastupljenih likova trudio da utiče upravo na intelektualce uokviruje antologijski jezgrovit opis: „Mastiljava krznena pufna.“ S obzirom na, čak, patološka Rusoova svojstva, naslov poglavlja koje otvara knjigu – „Zanimljiv ludak“ – više je nego prikladan.
Iako je završna slika o vrlo emblematičnim intelektualcima demistifikujuća do očaja, Džonson je postiže kroz psihosociološku studiju pisanu oprečnim tonom: kroz grotesku i humor, pa čak i zabavu. S obzirom na to da smo se pak u ovom prikazu, zbog ograničenosti prostora, dodirnuli jedva tri biografije autorovih likova a da ih u ovoj zamašnoj knjizi ima makar još pet-šest jednako intrigantnih, teško je zamisliti štivo koje bi u isti mah bilo zabavnije i korisnije.
Autor: Domagoj Petrović
