Prikaz knjige „Planeta zvana Stanko“
„Planeta zvana Stanko“ na prvi pogled me je podsetila na „Dnevnik Šonjavka“. Ilustracije i fontovi su veoma slični, obe knjige pisane su kolokvijalnim stilom i obe za pripovedača imaju jedanaestogodišnjeg antiheroja. Prilikom čitanja, na pamet mi je pao i serijal o Tomu Gejtsu. Moram priznati da sam u poslednje vreme počela da stičem utisak da se ovaj format pomalo izlizao i zato sam sa rezervom prišla novoj knjizi, pitajući se na koji način uopšte može doprineti žanru.
Početak nije delovao ohrabrujuće, ali kako je priča odmicala, knjiga je polako počela da me pridobija. Glavni junak Stanko je zaluđenik za astronomiju i zato su njene stranice pune zanimljivih podataka o svemiru, koji u čitaocu bude želju da sazna još više. Nekome će se možda učiniti da je ovo obična priča o malom sanjaru koji stalno upada u nevolje, ali iza te jednostavne fasade krije se poruka da su nauka i znanje kul.
A kul su, po svemu sudeći, i muzeji. Stanko i njegov mlađi brat Fića prepiru se oko skoro svega – osim oko svoje ljubavi prema lokalnom muzeju, u kome je glavna atrakcija skelet dinosaurusa. Kada novi upravnik muzeja odluči da ukloni ovaj eksponat, radnja se zakuvava, napetost raste, a Stanko i Fića konačno počinju da sarađuju.
Iako ne verujem da će ova knjiga ući u sastav redovne lektire, sa zadovoljstvom konstatujem da se mojim trećacima veoma dopala. Uživali su u priči i preporučivali je drugovima. Primerci koje sam im pozajmila još uvek kruže odeljenjem jer svi žele da je pročitaju. Bilo bi zaista sjajno kada bi se našla u školskoj biblioteci. Svidela bi se onima koji vole avanture Toma Gejtsa i „Dnevnik Šonjavka“, a verovatno bi bila korisnija od tih knjiga jer bi decu zainteresovala za svemir i nauku, pa čak i upoznala sa konceptom grafikona. Knjiga se, između ostalog, bavi i odnosom dece prema mlađoj braći i sestrama i šalje im jasnu poruku o potrebi za razumevanjem, empatijom i saradnjom.
Autor: Luiza Ferou
Izvor: tes.com
Prevela: Jelena Tanasković
