Prikaz knjige „Pisma iz tuđine“: Nekad i sad
Devedeset i pet godina nakon rođenja Borislava Pekića i 55 godina od dobijanja Ninovog priznanja za roman „Hodočašće Arsenija Njegovana“ (dodeljenog u januaru 1971. godine), o ovom piscu nimalo se manje ne piše. Petnaestak godina nakon priznanja otišao je da živi u Londonu, delimično svojom voljom, a više prinuđen situacijom u kojoj se zemlja nalazila, prezasićen političkim progonima, omalovažavanjima i cenzurom svog književnog dela.
Godine u emigraciji nisu se po gorčini koju je morao da apsorbuje razlikovale od sudbine drugih Rjepnina i nevoljnika, ali je odabrao da svemu pristupi sa samo njemu svojstvenim ironičnim humorom koji je vrhunski treperio, povremeno na samoj ivici cinizma. Zapisi koje je 1985. započeo u londonskom egzilu prerasli su u trotomna „Pisma iz tuđine“, osmišljavana prvobitno kao vinjete za radio-program, da bi doradom i uredničkim intervencijama priređivača i njegove supruge Ljiljane postale svojevrsni znakovi pored staza i bogaza u jednoj nesvakidašnjoj emigrantskoj sudbini.
Nastojeći da poredi u gotovo svim domenima srpski i britanski mentalitet i odnos prema životu, za svog fiktivnog junaka odabrao je Živorada, tog tužnog sabrata Gvozdena ovekovečenog na slikama Miće Popovića, večitog putnika koji je status gurbetlije doživljavao kao usud, ne skrasivši se nigde i večito tragajući za nekom višom, nedostižnom pravdom.
Decenijama udaljeni od prvih Pekićevih zapisa iz Londona, teško je ne zapitati se gde bi danas bio Živorad i imamo li među piscima naslednika koji bi mogao parirati izuzetnom poznavanju politike, filozofije, književnosti, umetnosti, svakodnevice u političkoj praksi koje je posedovao Pekić.
U nekim današnjim, zamišljenim zapisima Živorad ne bi ni postojao jer bi u međuvremenu administrativne prepreke dobijanja vize sasvim osujetile njegove pokušaje da stigne do Londona kao potencijalni azilant sa već ozloglašenog i ratovima devastiranog Zapadnog Balkana. Ako je osamdesetih godina prošlog veka ovaj prostor za prosečnog Engleza predstavljao nekаkvu uspavanu, daleku Ruritaniju koja ga nije previše interesovala, danas je ta predstava umnogome zatamnjena idejom o narodu koji je u potpunosti sam kriv za svoju sudbinu.
Da baš nije tako, naglašavao je Pekić u briljantnim zapisima, neprekidno podvlačeći englesku sklonost da se meša u tuđa politička posla, prekraja granice i gospodari udaljenim zemljama o kojima malo zna. Živorad tu ne bi imao šta da doda jer bi njegova jednostavna, narodska filozofija hronično uvređenog, tvrdoglavog Balkanca ostala sasvim neprimećena. Ni intelektualac koji je nekim čudom u emigraciji u Londonu nema danas neke veće šanse, oscilujući između pritisaka da se asimiluje i potrebe da koliko-toliko sačuva identitet, po mogućstvu ne otkrivajući ga, čak ni akcentom.
Englesku (prikrivenu) ksenofobiju Pekić je podvukao brojnim epizodama iz svoje londonske svakodnevice, ne određujući je kao rasizam, ali osećajući pritisak britanskog identiteta kao nadmoćan, kao sunce koje i dalje nikada ne zalazi iako su teritorije odavno izgubljene.
Vešto čitajući novinske vesti i članke između redova, u svakom zapisu polemiše, poredi dva mentaliteta ne presuđujući u korist jednog ili drugog. Političke prilike u domovini komentariše uzdržano, više aluzijom, dok događanja na britanskoj političkoj sceni analizira do detalja. I pronalazi zapanjujuće mnogo sličnosti u svim sferama. Danas su se te dve scene odmakle, čini nam se, više nego ikada ranije. Pekićev zavičaj tavori u večitom predvorju Evrope, bez namere da joj se istinski približi. Britanija je iz zajednice evropskih naroda izašla, bez kajanja i bez potrebe da bilo šta izmeni u svojim stavovima, a u međuvremenu sve češće sluša instrukcije koje dolaze preko Atlantika, od potomaka Mejflauerove posade.
Balkan više ne sluša nikoga, pa ni svoj unutrašnji glas. Živorad bi odustao od života u Londonu i vratio se, kako mu je Pekić i savetovao, da ostari kod kuće, okružen ljudima koji govore njegov jezik umesto paklene usamljenosti nedeljnog popodneva u nekom londonskom predgrađu. Znao je Pekić i da će Gvozden jednog dana odustati od svog kofera koji podiže u kupeu voza za Minhen, da gurbetlije neće postati Evropljani, kao što nije postao ni on sam prostim odlaskom u Britaniju. Evropljanin je postao svojim talentom i hrabrošću, političkom pronicljivošću i poštenjem koje mu jeste skratilo život, ali njegovom delu obezbedilo trajanje.
U današnjem Londonu možda bi mu zamerili na akcentu ili nekom drugom nesvesnom otporu koji bi svakako pružao asimilaciji. A u njegovim zapisima iz tuđine ostale su besmrtno tačne konstatacije o sudbini lutalica i apatrida, o političkoj nezrelosti njegovog naroda i prepotenciji onih koji sebe smatraju starosedeocima sveta. Podsmevajući se i post mortem tom vašaru taštine, ostao je zagledan negde na sredini Lamanša, u potrazi za Atlantidom iz koje niko ne bi bežao, ali bi mogao da isplovi kada mu se prohte. U pravcu koji sam odabere.
Autor: Aleksandra Đuričić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 3
