Prikaz knjige „Paša“: Dva pajtaša, knjaz i paša
Nadahnuće našem režiseru i piscu Srđanu Dragojeviću za pisanje novog istorijskog romana „Paša“ bila je, kako sam priznaje, njegova baba s njenim zanimljivim pričama. Ali dok klasične babe svojim unučićima pripovedaju bajke i basne, ili dele s njima svoje zgode iz predratnog detinjstva, njemu je njegova Milena pričala o svom djedu koji je na polici u njihovoj kući brižno čuvao usoljenu i prepariranu glavu Turčina kojeg je posekao sabljom u ljutoj bici!
To je nadahnuće onda pretvorio u knjigu pisanu kao neobičan omaž – s jedne strane Aleksandru Dimi i njegovim musketarskim pustolovinama, a s druge strane Serđu Leoneu i njegovim čuvenim špageti vesternima, začinjeno sve, razume se, „prefinjenim“ balkanskim psovkama i još „prefinjenijim“ humorom. Ta knjiga je prvobitno sanjala da postane film, ali je, kako su neki snovi ipak preskupi da bi bili ostvareni, Srbija ipak ostala bez svog prvog vesterna, a priča se naposletku ovaplotila u vidu romana koji sada stoji u vašim rukama.
Mada je nad Balkanom s kraja 19. veka već polako svitala zora tehnoloških inovacija i industrijskog napretka donoseći nam prve fabrike, železnicu i telegraf, ovo je ipak priča o dobrim starim srednjovekovnim idealima kao što su čojstvo, čast i junaštvo, uz dušmane i izdaju iz kojih se rađaju predanja i legende. Dok se mešaju hrabrost i kukavičluk, čast i nepoštenje, surovost i sirovost, tako i priča, poput naše stvarnosti (koja se, kako Srđan priznaje, nije ni danas mnogo promenila) prelazi iz komedije u tragediju ili farsu, jer takva je očito nepromenjiva sudbina Balkana.
Priča otpočinje 1876. u Vučjem dolu gde Osman-paša sprema svoju ordiju za čuveni boj s crnogorskom vojskom koju predvodi knjaz Nikola Petrović. Deset godina ranije njih su dvojica zajedno bili pitomci francuske vojne akademije Sen Sir, deleći ne samo kadetske dane već i mladalačke nestašluke po ulicama Pariza, grada koji mladosti sve prašta. Obojica poslati na zapad kako bi postali svetski ljudi, ubrzo postaju najbolji prijatelji iako su im domovine već 400 leta u stalnom ratu. Tako ih zatičemo skupa i u burdelju gde je Osman doveo Nikolu da konačno izgubi nevinost. Poker, pijanke, dame sumnjivog morala i pesničenja, pivske krigle koje se razbijaju o zidove i glave suparnika, potere kočijama i okršaji po pariskim mostovima – tipična scenografija razuzdane mladosti.
Dok se scene i poglavlja nižu hitrim i uzbudljivim ritmom, živopisne poput filmskih kadrova, a roman od pikarskog prerasta u pokersku tarantinovsko-deltorovsku ujdurmu, Srđan nam ih kao iskusan režiser s lakoćom vizuelno postavlja i dočarava, ali mu, za razliku od filma, knjiga daje više prostora da nam detaljno približi i epohu i stvori upečatljive, mahom karikaturalne, likove.
Deset godina kasnije dim baruta se razilazi nad bojištem u Vučjem dolu na kojem su Turci izgubili bitku od neustrašivih i mahnitih Crnogoraca koji su čak i u boju duhoviti kao Asteriksovi Gali, a mi Osman-pašu zatičemo kao taoca na Nikolinom dvoru na Cetinju gde čeka da ga Turci bogato otkupe i boemski uživa u piću i kartanju pod knjaževom zaštitom. Za knjaza, međutim, pobeda ne donosi predah. U zemlji koja se nalazi na vetrometini interesa gramzivih evropskih sila, čekaju ga nebrojene poteškoće i turbulencije, dok za svoju kneževinu pokušava da izdejstvuje priznanje i status kraljevine, a diplomatske su borbe nekad svirepije od onih na krvavim bojištima.
Autor: Miroslav Bašić Palković
