Prikaz knjige „Okean od papira 3: Ključ katedrale“ – Ključ za mladu publiku
Zna se da jedna slika vredi hiljadu reči, ali ako kažemo da svaka ilustracija Dušana Pavlića vredi koliko hiljadu reči Zorana Penevskog, morali bismo da naglasimo kako i svaka reč Penevskog vredi bar hiljadu Pavlićevih ilustracija, jer se planirano šestoknjižje pod nazivom „Okean od papira“ ne može zamisliti bez svojevrsne isprepletane igre između reči i slika, između pisanog i nacrtanog, između pripovedanja i vizuelnih prikaza, pa se taj sklad savršeno ostvaruje upravo u kombinaciji Pavlićevih autentičnih ilustracija i magičnih reči Penevskog.
Često se desi i da slika smeta pisanoj reči, pa i da sputava maštu čitaoca koja se rađa zahvaljujući pisanoj reči, ali to u „Okeanu od papira“ nije slučaj, tim pre što se knjige ovog serijala mogu čitati bar na tri načina: tako što ćemo paralelno pratiti pripovedanje i ilustracije, tako što ćemo se fokusirati samo na pripovedanje, tako što ćemo se fokusirati samo na ilustracije – i stoga se podrazumeva da bismo svaku od tih knjiga mogli pročitati najmanje po tri puta a da je uvek doživimo na drugačiji način.
U tom pogledu, Pavlićeve ilustracije, koje su ponekad prilično mračne i štaviše bliske žanru horora, nimalo nas neće sputati da čudesni svet u kome se radnja dešava i nadrealne probleme na koje glavni junak nailazi poistovetimo sa sopstvenom okolinom i svakodnevnim sitnim nedoumicama, jer ilustrator je pazio da ne ode predaleko i da ne prenese u sliku svaki detalj iz priče, tako da je i čitaocima ostavljeno dovoljno prostora da pojedine segmente sami zamisle.
Iako smo se u prvom i drugom delu („Knjiga Moći“ i „Muzej izmišljenih bića“) dobro upoznali sa čudesnim ambijentom Petograda i bićima koja u njemu obitavaju, ipak će nas i treći deo, naslovljen kao „Ključ Katedrale“, u mnogome iznenaditi i odvesti još dublje u tajne koje glavni junak Tarvin mora da otkrije i spozna kako bi ostvario svoju misiju, pa ćemo na taj način videti koliko je nesputana mašta dvojice autora i pritom s nestrpljenjem iščekivati naredni deo serijala samo da bismo što pre saznali šta se još krije u gradu koji nije stvaran mada se iz knjige u knjigu čini da jeste.
I upravo zbog toga što, zahvaljujući ranijim knjigama, već znamo na kakav ćemo svet naići i sa kakvim ćemo se stvarnim i izmaštanim bićima sresti, učiniće nam se kako smo se toliko navikli na Petograd, na Tarvina i njegove drugove, pa i na njegove neprijatelje, da ceo taj svet više i nećemo posmatrati kao plod piščeve i ilustratorove mašte, nego kao nešto što nam je blisko i što je sasvim realno, pa nam neće biti teško da pomislimo kako i prepreke koje Tarvin treba da prebrodi, i zagonetke koje treba da reši, i mračni neprijatelji koje treba da nadmudri zapravo jesu deo puke stvarnosti, s tim što su im autori pridodali osobine svojstvene bićima iz bajki i legendi.
Stoga će i sa svakom novom knjigom iz heksalogije „Okean od papira“ mladim čitaocima biti sve lakše da se poistovete sa glavnim likom, pa i da sa sve većom pažnjom prate njegove doživljaje u jednom svetu gde je „čovek“ ponekad blaga reč, ali ne zbog fizičkog izgleda niti zbog natprirodnih moći, nego zbog plemenitosti i hrabrosti koje bi mogle biti svojstvene svakom iz realnog sveta, premda to nije uvek slučaj.
Ali, književnost za decu i postoji zbog toga da bi oplemenila mladu publiku i da bi učinila da bude što više slučajeva u kojima će izraz „čovek“ biti blag i nedovoljan za adekvatno opisivanje i predstavljanje.
Ako je Tarvin došao do ključa Katedrale Velike opomene, može se reći da Penevski i Pavlić kroz svoju priču i sliku pronalaze pravi ključ za mlade čitaoce, za njihova srca, njihovu pažnju i njihovo interesovanje.
Autor: Dušan Milijić
Često se desi i da slika smeta pisanoj reči, pa i da sputava maštu čitaoca koja se rađa zahvaljujući pisanoj reči, ali to u „Okeanu od papira“ nije slučaj, tim pre što se knjige ovog serijala mogu čitati bar na tri načina: tako što ćemo paralelno pratiti pripovedanje i ilustracije, tako što ćemo se fokusirati samo na pripovedanje, tako što ćemo se fokusirati samo na ilustracije – i stoga se podrazumeva da bismo svaku od tih knjiga mogli pročitati najmanje po tri puta a da je uvek doživimo na drugačiji način.
U tom pogledu, Pavlićeve ilustracije, koje su ponekad prilično mračne i štaviše bliske žanru horora, nimalo nas neće sputati da čudesni svet u kome se radnja dešava i nadrealne probleme na koje glavni junak nailazi poistovetimo sa sopstvenom okolinom i svakodnevnim sitnim nedoumicama, jer ilustrator je pazio da ne ode predaleko i da ne prenese u sliku svaki detalj iz priče, tako da je i čitaocima ostavljeno dovoljno prostora da pojedine segmente sami zamisle.
Iako smo se u prvom i drugom delu („Knjiga Moći“ i „Muzej izmišljenih bića“) dobro upoznali sa čudesnim ambijentom Petograda i bićima koja u njemu obitavaju, ipak će nas i treći deo, naslovljen kao „Ključ Katedrale“, u mnogome iznenaditi i odvesti još dublje u tajne koje glavni junak Tarvin mora da otkrije i spozna kako bi ostvario svoju misiju, pa ćemo na taj način videti koliko je nesputana mašta dvojice autora i pritom s nestrpljenjem iščekivati naredni deo serijala samo da bismo što pre saznali šta se još krije u gradu koji nije stvaran mada se iz knjige u knjigu čini da jeste.
I upravo zbog toga što, zahvaljujući ranijim knjigama, već znamo na kakav ćemo svet naići i sa kakvim ćemo se stvarnim i izmaštanim bićima sresti, učiniće nam se kako smo se toliko navikli na Petograd, na Tarvina i njegove drugove, pa i na njegove neprijatelje, da ceo taj svet više i nećemo posmatrati kao plod piščeve i ilustratorove mašte, nego kao nešto što nam je blisko i što je sasvim realno, pa nam neće biti teško da pomislimo kako i prepreke koje Tarvin treba da prebrodi, i zagonetke koje treba da reši, i mračni neprijatelji koje treba da nadmudri zapravo jesu deo puke stvarnosti, s tim što su im autori pridodali osobine svojstvene bićima iz bajki i legendi.
Stoga će i sa svakom novom knjigom iz heksalogije „Okean od papira“ mladim čitaocima biti sve lakše da se poistovete sa glavnim likom, pa i da sa sve većom pažnjom prate njegove doživljaje u jednom svetu gde je „čovek“ ponekad blaga reč, ali ne zbog fizičkog izgleda niti zbog natprirodnih moći, nego zbog plemenitosti i hrabrosti koje bi mogle biti svojstvene svakom iz realnog sveta, premda to nije uvek slučaj.
Ali, književnost za decu i postoji zbog toga da bi oplemenila mladu publiku i da bi učinila da bude što više slučajeva u kojima će izraz „čovek“ biti blag i nedovoljan za adekvatno opisivanje i predstavljanje.
Ako je Tarvin došao do ključa Katedrale Velike opomene, može se reći da Penevski i Pavlić kroz svoju priču i sliku pronalaze pravi ključ za mlade čitaoce, za njihova srca, njihovu pažnju i njihovo interesovanje.
Autor: Dušan Milijić
