Prikaz knjige „Od šapata do vriska“ Gorana Skrobonje: I dalje u neistraženim vodama
Goran Skrobonja (1962) jedan je iz nevelike grupe pisaca oslonjenih na iskustva žanrovske fantastike koji decenijama rade u ne previše prijateljski naklonjenom okruženju literarne scene na kojoj je prevlast akademističkog-realističkog proznog ključa-svetonazora i dalje nesporna, uprkos pomacima koje su donele postmoderni naklonjeni autori. Otuda je i nadalje svako izjašnjavanje za autora horora i/ili ostalih žanrova fantastike (naučne i epske) svojevrsno samo-anatemisanja u serioznim književnim krugovima – iako je već postmodernistička doktrina žanrove smatrala za jednako atraktivne i ravnopravne književnoj matrici, odnosno uprkos poštovanju koje je, recimo, Borislav Pekić, ne jednom, iskazao majstorima modernog horora, pre svega Stivenu Kingu.
Bez obzira na ove probleme, Skrobonja je intenzivno radio i zadugo bio najagilniji propagator dešavanja na svetskim literarnim horor scenama. U međuvremenu su pristigli mlađi autori, ali to nije ugrozilo Skrobonjino mesto na ovdašnjoj žanrovskoj sceni; naprotiv, čini se da je ono potvrđeno pa i etablirano što dokazuje i, za ovdašnje prilike, sasvim izuzetno reprintovanje Skrobonjine prve zbirke priča. Knjiga „Od šapata do vriska“, originalno objavljena pre bezmalo tri decenije (izdavač Košmar, 1996) sadrži izabrane priče iz prvih 10 godina Skrobonjinog pisanja (1985–1994) i čini je 18 segmenata u rasponu od minijature do novela što, iz današnje perspektive, daje dobar uvid u njegova tadašnja interesovanja odnosno tadašnje najave mogućih pravaca daljeg rada koje su se manje ili više ostvarile. Usto, reprint ove zbirke bez autorovih intervencija svakako je još raritetnija pojava s obzirom na to da je uobičajenije štampanje knjiga izabranih priča koje su i svojevrsna revizija ranijih autorovih stavova. U ovom slučaju znatiželjni čitalac će moći da otkrije originalnog Skrobonju u punom značenju te reči; jedini ustupak proteklim decenijama je instruktivni i vrlo pozitivno intonirani pogovor dr Ljiljane Peštan-Ljuštanović.
Podnaslov zbirke „Od šapata do vriska“ koji glasi „priče strave i fantastike“ (sledeća zbirka „Šilom u čelo“ ima podnaslov „priče fantastike i strave“ a podnaslov treće zbirke „Tihi gradovi“ je – „priče“) sugeriše dva paralelna usmerenja: horor i naučnu fantastiku (mada, uz epsku fantastiku, sva tri žanra pripadaju korpusu literarne žanrovske fantastike; od treće zbirke autor više žanrovski ne određuje svoje priče). U trenutku originalnog objavljivanja Skrobonjin podnaslov bio je i buntovna i subverzivna objava postojanja domaće žanrovske književnosti; takav je bio i takozvani blurb na koricama „knjiga posle koje u domaćoj horor književnost više ništa neće biti isto“ a koji se pokazao kao sasvim ispravan odnosno istinit!
Skrobonjine priče iz zbirke dokaz su i svojevrsnog žanrovskog odrastanja jer je do tada bilo rašireno mišljenje da ovakve priče mogu biti smeštane samo u inostranstvo, da se horor dakle mora dešavati negde drugde (ne treba zanemariti ni uticaj anglosaksonskih uzora kakvi su Stiven King ili Džejms Herbert). No Skrobonja već od novele „Noćni soko“ iz 1986. radnju prebacuje na domaći teren. Tako Beograd i Srbija, u nekoj pomerenoj sadašnjosti ili budućnosti, postaju arena horor dešavanja, što je svakako (literarno) pozitivan pomak. Naravno, ne zbog bilo kakvog lokal patriotizma već zato što se autor odvaja od dotadašnjih uzora i počinje da gradi za ove krajeve novi vid fantastike – urbani horor.
Naime, globalna pozornica modernog horora prostire se od varošica do megapolisa, po kojima se kreću gomile subjekata žanra, opšte prihvaćenih iako dolaze iz različitih kultura. Takvi standardi žanra su npr. vampiri sa Drakulom na čelu, zombiji, razne varijante Frankenštajnovih čudovišta… Ovim herojima bivaju pridodani, zavisno od inventivnosti autora, razni lokalni specijaliteti koji vremenom mogu ući u standardne (takvi su već formirani meksički, indijski i dalekoistočni obrasci).
S obzirom na to da su milje Beograda i belosvetskih metropola (manje-više) bliski, ikonografija gradskog života identična, globalni horor standardi mogu ući u naše atare, a specifičnost jeste naša ruralna fantastika natprirodnog koje se već prilagodila novom vremenu. Tako će Skrobonja, pored rudarskih asteroida ili drugih država (koje i dalje ostaju mesta događanja jer jedino tamo neke stvari mogu da funkcionišu), ugaziti u prepoznatljive lavirinte beogradskih naselja, obala reka, splavova i gradskog saobraćaja i naseliti ih vampirima, ludacima, monstrumima, orgijama, bolesnima od AIDS-a (što je vrlo prisutna tema u hororu). On žanrovske šablone sutuacija prebacuje s naše strane granica i uklapa ih u ovde (npr. u priči „Kuća na brdu“ iz 1991. godine gde se znana monstrum priča dešava u jednom iz Saveza Slobodnih Srpskih Srezova) kao potvrdu jasne tendencija da horor sve više dolazi iz rodnog nam tla i mentaliteta.
Kao još jedna tendencija razvoja pojavljuje se i kretanje ka složenijim temama. U prvim pričama koje je napisao dominira Skrobonjina fascinacija čistim hororom, intrigantnim temama fizičke brutalnosti, sadističkih ili kanibalističkih pokolja i bazičnih emocija straha, sve u skladu sa pominjanim uzorima, tradicijom palp i bljuzga pank horora, te filmskih iskustvima. U kasnije pisanim pričama primetan je pomak sa akcije na psihološke komponente, tajanstva, misterije, jezu, slutnju i iščekivanje. Ovakav rad, na tragu velikana kakvi su Po i Lavkraft, postavlja ozbiljne zahteve pred autora jer se nužno menjaju pripovedne strategije, što nagoveštava kretanja izvan voda tvrdih horora u pravcu manje žanrovske određenosti, otvorenosti za kombinacije i prožimanja sa drugačijim umetničkim praksama sa bogatijim, višeznačnijim rezultatima.
Zaključimo da je „Od šapata do vriska“ knjiga koja nam je svojevremeno predstavljala talentovanog i zanatski potkovanog autora koji se kretao kroz, za našu književnost, neistražene vode provokativnih sadržaja i značenja što je svakako zasluživalo čitalačku pažnju. Tri decenije kasnije ova knjiga je neosporni kamen međaš na kome se gradio domaći horor (koji i dalje raste u visinu), a Skrobonja je doajen ovdašnje horor literarne scene. A priče iz knjige „Od šapata do vriska“, na kojima se temelje ove tvrdnje, i dalje su sveže, uverljive, uzbudljive i strašne – upravo onakve kakve i trebaju biti – jer im protok vremena, zbog njihove valjanosti, nije mogao nauditi.
Autor: Ilija Bakić
Izvor: medjutim.dnk.org.rs
