„Knjiga o prijateljstvu“ zajedničko je prozno ostvarenje pisano u dva glasa – autora Žarka Radakovića i Skota Abota. Nedavno je objavljena u izdanju Lagune. Reč je o klasičnom autobiografskom romanu po većini opštih žanrovskih književnih kriterijuma. Ali kada podrobnije i bliže uočimo sve umetničke elemente ugrađene u ovo složeno prozno delo i kada ih detaljno rastumačimo i prepoznamo, shvatamo dakle, da se radi, nesumnjivo, o poznatoj Radakovićevoj multižanrovskoj (ili „bezžanrovskoj“) prozi. Dakle, o mešavini memoarsko-biografske i pripovedno-romaneskne niti koja se skladno i postojano „naslednički“ nastavlja na njegova ranija prozna dela: „Emigracija“ (1997), „Pogled“ (2002), „Strah od emigracije“ (2010), „Kafana“ (2016), „Krečenje“ (2018), „Putovati“ (2021) i koja je u ovom delu kvalitativno najobimnija. Svojevrstan fenomen, ovoga puta, čitaoci mogu videti u koautoru: Skotu Abotu, piscu, prevodiocu i profesoru germanistike na Univerzitetu Juta Veli u SAD. Abot, slikajući (pseudo)biografske fragmente iz života svog prijatelja Žarka Radakovića, koristi se upečatljivom književno-dokumentarnom tehnikom koja se deskriptivnom bujnošću i „memoarskom“ razbokorenošću gotovo ne razlikuje od pomenute vizure i odveć poznate literarne tehnike Žarka Radakovića, što je, dakle – dodatan kuriozitet. Tako, imamo ovde jednu vrsnu proznu knjigu, pisanu iz pera dva autora, a sa nedvojbenim utiskom kao da ju je napisao jedan! Ova umešna mikstura konceptualne književne umetnosti i vrlo jasno prepoznatljivih odlika postmoderne, proteže se na dvestotinak strana i u šest podužih poglavlja čiji su autori, kvantitetom tekstova gotovo ravnopravni, Abot i Radaković. Aleks Kaldijero piše kratak epistolarni pogovor, a Nina Pops završava knjigu svojim maestralnim Portretima Žarka Radakovića i Skota Abota.

U „Knjizi“ se nalazi gotovo prustovska galerija pedesetak književnih ali i životno „stvarnih“ likova: počevši od Džona Zorna, Boba Abota, Andrića, Ere Milivojevića, Davida Albaharija, pesnika Aleksa Kaldijera, Julija Knifera, preko Krleže, Svetislava Basare, Matije Bećkovića, Novaka Đokovića, Mome Kapora, Getea, Šilera, Marine Abramović, do Dragana Velikića, Raše Livade, Zlatka Bocokića, Žaka Tatija i ostalih neimenovanih „kelnera“, „kuvara“, „studenata“, „frizerki“, „taksista“ itd., do, naravno: Petera Handkea. Handke, koji je centralna tema ali i jedan od glavnih povoda nastanka ove knjige, na svojevrstan način je, zapravo, „četvrti“ i „neimenovani“ koautor ove višestruke romansirane biografije (pored Abota, Radakovića i Kaldijera). „Knjiga“ je pisana veoma sugestivnim, emocionalnim, sentimentalnim i senzibilnim stilom, što delu daje nesumnjiv pečat romansirane biografske i memoarske proze. Ubacivši kratku prepisku Šilera i Getea, autori svojoj knjizi vešto daju simboliku, čitaocima stvaraju osebujan istorijski utisak, crtu jasne povezanosti i neprekidnog kontinuiteta jedne jedine ljudske književnosti, ma na kojim jezicima ona bila stvarana u povesti sveta. „Knjiga“ se, dakako simbolično, završava portretima umetnice Nine Pops, kao pečatom multižanrovskog određenja ove sjajne proze koja nalikuje negdašnjim avanturističkim romanima – i koja je svakako maestralno „avanturistički“ prilagođena današnjem trenutku čitanja, shvatanja, promišljanja i življenja. „Knjiga o prijateljstvu“ nije samo zabeležena puka istorija ličnog prijateljstva i biografskih fragmenata iz života Abota, Radakovića i Handkea, već je usputno i najrealističnija povest o Jugoslaviji kao o duhovnom i kulturnom prostoru, povest prepuna potresnih, zanimljivih ali i sentimentalnih zbilja, sećanja i projekcija koje grade, u ovom delu, jednu sugestivnu lirsku odu jednom, sada već, nepostojećem svetu. „Knjiga o prijateljstvu“ je na osoben način i svojevrsna „reinkarnacija“ ili uskrsnuće „sentimentalnog romana“ koji je u Evropi potpuno zamro u devetnaestom veku.

Takođe, „Knjiga o prijateljstvu“ verno je svedočanstvo mnogih društvenih i istorijskih zbilja u poslednjih četrdesetak godina, koje obuhvataju i usko dodiruju našu književnost i društvene zbilje na Balkanu i u Srbiji, jer je i svaki ličan život, pa i život pisca, neodvojiv od tokova društva i stvarnosti. Ako postoji čisto književno delo koje više ishodi i nastaje na građi potpune životne realističnosti – to je, zapravo ova Radakovićeva i Abotova mikstura biografsko-romanesknog i postmodernog elementa.

Autor: Aleksa Đukanović
Izvor: Politika