Ako se objašnjenje za veliki broj međusobno nerazumljivih jezika na kugli zemaljskoj potraži u Bibliji i prihvati tumačenje koje kaže da je Bog stvorio različite jezike ne bi li kaznio ljudski rod zbog izgradnje megalomanske Vavilonske kule, onda je svako poznavanje više jezika korak ka ublažavanju i prevazilaženju starozavetne kazne.

U tom kontekstu, nesaglediv je značaj prevodioca kao posrednika između jezikâ, književnih dela, ali i kultura dvaju ili više naroda.

A čak i da se zanemari biblijsko tumačenje, opet je velika dragocenost kad je govornik jednog jezika u mogućnosti da u prevodu čita ono što je izvorno napisano na nekom drugom jeziku, a to ne bi bilo moguće bez marljivog i savesnog rada (najmanje) jednog prevodioca.

Zato nije pravedno kad oni koji podnose najveći teret u prevazilaženju vavilonskih prepreka ostanu u senci i budu izgubljeni u prevodu – iako bez njih ne bi ni bilo prevoda.

Na neki način, „Knjiga o prijateljstvu“ ispravlja takvu nepravdu, jer njeni su autori upravo – prevodioci. I to prevodioci koji su čitaocima svojih maternjih jezika omogućili susret sa delima Petera Handkea. A svako ko je pročitao makar i jednu Handkeovu knjigu, može da pretpostavi koliko je potrebno znanja, strpljenja, ali i književnog dara, dok se svaka piščeva misao dosledno ne prenese u drugi jezik a da pritom ne izgubi svoje izvorno dubinsko značenje.

Zna se da poeziju najbolje prevode oni koji su i sami pesnici. Što se prevođenja proze tiče, obično se i ne razmišlja da li je prevodilac vrstan pisac na svom jeziku, ali u slučaju prevođenja Handkeovih dela, to bi zaista trebalo da bude uslov, pa upravo tekstovi Skota Abota i Žarka Radakovića pokazuju da su i američki i srpski prevodilac ispunili taj kriterijum.

Iako interesovanje za Handkeovo stvaralaštvo nije neposredan povod za prijateljstvo između Radakovića i Abota, ipak veliki pisac nemačkog jezika rodom iz Austrije (a nemačko-slovenačkog porekla) stoji kao svojevrsna spona i konstanta „Knjige o prijateljstvu“, koju ne ispisuju samo Amerikanac, kome je engleski jezik maternji, i Srbin koji je rođen u Jugoslaviji i svojim maternjim jezikom smatra srpskohrvatski, nego i njihov zajednički prijatelj, američki pesnik sicilijanskog porekla Aleks Kaldijero, dok je vizuelnu krunu dala Nina Pops, nemačka umetnica rođena u Beogradu.

Sećajući se i zajedničkih i isključivo ličnih doživljaja, i privatnih i profesionalnih momenata, i intimnih tajni i javnih nastupa, autori zapravo stvaraju novu Vavilonsku kulu, ali takvu u kojoj svako svakoga razume i koja nije greh prema božanstvu, nego veliki književni dar čovečanstvu. Naravno, pošto su Abot i Kaldijero svoja sećanja pisali na engleskom, to je moralo biti prevedeno na srpski jezik, a za to je bio zadužen Ivan Jovanović, još jedan rušitelj prepreka.

Dve slike Nine Pops, koje su vizuelizacija Radakovićevog i Abotovog prijateljstva i saradnje, donekle se gorde nad književnom umetnošću i poručuju koliko su u prednosti nad pisanom rečju samim tim što za njihovo razumevanje ne treba prevod, jer može ih videti i protumačiti svako, bez obzira na nacionalnost i maternji jezik.

Ipak, moć književne umetnosti umnogome se približila moći vizuelnog stvaralaštva, pa i broju ljudi kojima je dostupna, što se ne bi desilo da nije vrsnih prevodilaca, pa je „Knjiga o prijateljstvu“ značajna i stoga što iz prve ruke prikazuje život ljudi bez čijeg znanja i rada nijedno književno delo ne bi prešlo granicu jezika na kome je napisano.

Zato nije preterano reći da bez prevodilaca, čiji su Radaković i Abot dostojni predstavnici, zapravo ne bi ni bilo književnih dela koja su stekla međunarodnu slavu i koja se samim tim smatraju neraskidivim delom svetske kulture.

Autor: Dušan Milijić