Prikaz knjige „Nulta gravitacija“: Parodija Vudija Alena
Za poznavaoce filmova Vudija Alena (1935) koji nisu čitali njegovu prozu, peta zbirka priča američke multimedijalne legende „Nulta gravitacija“, teško da neće biti otkriće. S jedne strane, osamnaest kratkih narativa iz ove knjige jesu neizbežno premreženi apsurdnim, ironičnim i ponekad neurotičnim vudialenovskim humorom i paradoksima. U oba slučaja, kao što u uvodu zbirci piše američka književna kritičarka, esejistkinja i spisateljica Dafne Merkin: „Nije lako biti duhovit (...) Ali tu je zato Vudi Alen. Mnoge njegove dosetke, bile one u esejima ili filmovima, usađene su u našu kulturu.“
Međutim, neizbežne su i razlike, počev od onih koje se tiču priroda dveju različitih umetnosti: ono što je za film slika, to je za književnost jezik. Nasmejati nije lako, a posebno kad u izražajna sredstva ne spadaju, između ostalog, i gestikulacija i ekspresije lica. Tako da, koliko god da bi svaka Alenova kratka priča mogla služiti kao deo dijaloga u nekom od njegovih filmova, to već po sebi znači da su autorovi književni narativi fragmentarnije strukture od kinematografskih. Zatim, kao da nadoknadi spominjani manjak izražajnih sredstava, Vudi Alen se ne libi da svoj literarni humor učini preteranijim nego što je to slučaj u njegovim filmovima. Ono što bi u potonjem mediju bila satira udrobljena u apsurd, u priči Izvinite, bez kućnih ljubimaca prerasta u sasvim bespoštedno izrugivanje političkoj korektnosti. Sam naslov narativa, „Park avenija, visoki sprat, moram da prodam – ili skačem“, pak sugeriše koliko hipertrofirano Alen u pričama pristupa svojim uobičajenim filmskim motivima poput kritike njujorškog miljea. Uostalom, kako bi dočarao haos na tamošnjem tržištu nekretnina, on koristi ekstremne reference kakve su, svak u svojoj oblasti, Majk Tajson, Bil Gejts i – Adolf Hitler.
Preterivanje je par excellence književno sredstvo, koje, po rečima jednog drugog pisca Tomasa Bernharda, služi da stvari učini očiglednijim. A ono je u knjizi najizraženije u priči Kravlje ludilo, ispripovedanoj, na kraju krajeva, iz tačke gledišta naslovne životinje. Dotični kratki narativ služi i da podrije ionako varljiv utisak da sve priče izgovara jedan te isti pripovedač. Ta će iluzija biti sasvim razbijena na kraju knjige, novelom Odrastanje na Menhetnu koja i svojom dužinom i većom „ozbiljnošću“, svojevrsnim jesenjim impresijama, od dela smišljeno čini jedinstveno nepredvidljiv kolaž. No paradoksalno, samo završni, devetnaesti narativ deluje i kao moguća osnova za scenario nekog od filmova Vudija Alena. Tako nije samo zbog dužine Odrastanja na Menhetnu nego i zbog njegovog bavljenja uobičajenom temom Alenove kinematografije – frustriranost ljubavnih veza. I baš kada možda pomislimo da se autor ipak „predao“ dopuštajući svom osnovnom pozivu da i u literaturi zaseni bavljenje književnim, stiže potpuno neočekivan kraj novele i knjige za koji se, ponovo paradoksalno, autor služi filmskom referencom. Naime, ako većina štiva protiče u tonu manje-više bliskom kinematografiji Vudija Alena, poslednja storija nosi gotovo antiholivudski kraj, znatno bliži teskobi iz filma „Širom zatvorenih očiju“ Stenlija Kjubrika. Odnosno, adaptaciji „Novele o snu“ Artura Šniclera. A ako smo već kod književnih referenci, i naslov pete zbirke priča Vudija Alena ukazuje na to da je posredi parodija jednog ključnog romana, krune književnog postmodernizma, „Duge gravitacije“ Tomasa Pinčona. I zaista, u maniru ironijske redukcije, „Nulta gravitacija“ groteskno svodi revolucionarni eksperimentalni maksimalizam više nego amblematičnog Pinčonovog štiva. Tako da je, sveuzev, najnovija proza već ovekovečenog američkog glumca i reditelja zapravo pre svega književna parodija na – Vudija Alena.
Autor: Domagoj Petrović
