Prikaz knjige „Neka ljubav vlada“: Umetnik se rađa iz strpljive upornosti
Priznajmo: šta uglavnom očekujemo od rokenrol memoara? Mnoštvo turbulencija, pikantnih detalja, priču o porocima i iskupljenju, usponima i padovima? Ili povratak u „doba nevinosti“, na izvorištu najčistijeg što je čak i kroz opijanja i trežnjenja – ne nužno od zabranjenih supstanci, već životnim udarcima i saznanjima, ostajalo krajni ideal stvaralačke vizije? Životna ispovest Lenija Kravica razlikuje se, ipak, od najčešćih oblika ove podvrste biografija, upravo koliko se njegov muzički stil specifičnošću opire jasno podeljenim žanrovskim kategorijama.
Istinski portret umetnika u mladosti, knjiga „Neka ljubav vlada“, (nastala u saradnji sa publicistom Dejvidom Ricom; za Lagunu je preveo ažurni i sjajni Dejan Cukić) završava se otvorenim obećanjem nastavka, u trenutku kada autorovo stasavanje biva zaokruženo, a izraz i put pronađeni. Sve do tada pratimo četvrt veka intenzivnog, upornog traganja za pravim načinom da se unutrašnji glas maštovitog i talentovanog dečaka napokon ispolji. Visoko intuitivan i od početka nesvakidašnje produhovljen, Leni naslovljava autobiografiju po svojoj debitantskoj ploči („Let love rule“ iz 1989. godine), rezultatu dugog emocionalnog, spiritualnog i intelektualnog putešestvija. Tako, ujedno, glasi njegov životno-stvaralački credo.
Pored ljubavi, kao drugo vodeće načelo postavljena je dvojnost, shodno kojoj su oblikovani čak i naslovi većine celina knjige, a u višem smislu predstavlja način na koji se razvijala Kravicova samosvest. Podeljenosti obeležavaju čitavo njegovo postojanje, umesto nereda donoseći sklad povezan sa jasnom horoskopskom simbolikom. Blizanci važe za neizmerno kreativan, vazdušasti, večito mladalački radoznao znak zodijaka i Leni je samo jedan primer slavnih umetnika koji potvrđuju to nepisano pravilo. Nepretencioznim, uvek vedrim i životu privrženim tonom, njegov pripovedački glas vodi od jedne do druge prostorne, idejne, stilske relacije između kojih se formirala ličnost danas planetarno cenjene zvezde. Dve veroispovesti i rase u porodičnom krugu, dva kvarta i školska sistema u društvenom okviru, odrastanje na (po svemu) suprotnim krajevima Sjedinjenih Američkih Država i muzičkim podvrstama... čine mesto susretanja klasične i soul muzike, pozorišta i televizijskih sitkoma, dečačkog hora sa getom, predačkih Bahama sa boemskim četvrtima Njujorka. Jasno je da imamo posla sa čovekom koji od detinjstva živi i diše muziku, čija „inspiracija dolazi iz svih mogućih žanrova“.
Pokušavajući da istovremeno bude mali uličar iz Bed-Staja i heroj sa Beverli hilsa (zanimljiva je epizoda spasavanja maloletne prostitutke Džuel), Edi iz Bruklina i Leonard sa Menhetna, zaljubljujući se u Tišu Kembel, pa Mici, konačno je prigrlio rođenjem dati identitet zahvaljujući ljubavi i nadahnuću otelotvorenim u prelepoj mladoj glumici Lizi Bone. Tek njena apsolutna prirodnost čini da odbaci dotadašnji pseudonim Romeo Blu i svaku pozu („nisam bio nekakav iskonstruisani tip željan slave“), iako mu je ranije Leni Kravic zvučalo „više kao računovođa nego roker.“ I dok posmatramo razvoj njihove sudbinske veze od prijateljstva do braka, a zatim i rođenje kćerke Zoi (danas takođe poznate glumice), Lenijevo uporno lutanje od jednog do drugog saradnika postepeno prati uobličavanje inspiracije.
O svemu tome govori kroz spoj detinje ushićenosti i zrele objektivnosti, bez izuzetka prekrasno neposredno, naročito dok opisuje majku, njene roditelje i kume, svoje prijatelje, Lizu, kao i protivrečan odnos prema strogom ocu. Sve je prožeto religioznošću nedogmatske vrste, shvaćenoj u ključu čovekoljublja. Poput muzike koju stvara, Kravic kao pripovedač je strastven, nenametljivo stišano ubedljiv, eklektičan u relativnoj konciznosti izraza, senzualno živopisan – pa nam zato mnoga poglavlja deluju prekratko. Predočava nam vlastiti doživljaj muzike, kreativni proces, raznovrsnost interesovanja, dečačke nestašluke i istinske porodične bure, adolescentske eksperimente sa imidžom i samostalnošću, odnos prema formalnom obrazovanju, a nadasve osluškivanje osećaja i onda kad još ne razume šta mu poručuje. Duhovit je, samokritičan i introspektivan. Različiti pristupi bliskih ljudi (majka mu je pružila oslonac i razumevanje, Liza apsolutno duhovno poklapanje i ljubav, a otac podsticaj kroz sukobe) uticali su na definisanje i oslobađanje jedinstvene energije.
Leni bira da život posmatra sa vedrije strane, pa tako njegovi memoari, ne zanemarujući idealizam mladosti koju opisuju, dozivaju u svest izrazito žive, jarke boje i prodorne zvuke, šarenilo utisaka i zanimacija, čime oslikavaju veliku fresku epohe. Priču veoma upečatljivo poentira prizor rušenja Berlinskog zida: na prvoj evropskoj turneji Leni je u prolazu bio svedok te istorijske promene, a njegov entuzijastični deda zadržao parče odlomljenog materijala u svom džepu, kao neobičan i simbolikom okružen suvenir.
Muzičar uspeva da zabeleži mukotrpan, ali u ishodu koji zatičemo srećan put do samoga sebe. Privilegovan sposobnošću da veoma rano nasluti životni poziv, veran preokupaciji (muzici) i kada ga dovodi do ivice beznadežnog strpljenja, čvrstim dokazima zasnovanim na ličnom primeru uverava kako je put srca i pažljivog osluškivanja njegovih usmerenja jedini pravi, onaj koji vodi do sreće pojedinca. Zajedno sa njim prolazeći tom stazom sećanja, poželećete da sa novim razumevanjem preslušate Lenijeve albume, uvereni kako ste bogatiji za važnu mudrost i da nema ničeg lakšeg nego se, naprosto, prepustiti filozofiji sažetoj u naslovnu sintagmu.
Jer kada su vremena problematična, a lične i kolektivne vrednosti poljuljane, samo je ono najčistije u ljudskom biću dovoljno moćno da sačuva ugroženi svet. Širenju te spoznaje, između ostalog, Leni Kravic posvećuje karijeru i knjigu koja je pred nama.
Autor: Isidora Đolović
