Razgovarajući s piscima kako u zemlji tako i u inostranstvu, saznao sam da većini njih u procesu stvaranja knjige najviše muke zadaju dve naizgled proste stvari: pisanje sižea i osmišljavanje naslova. Višestruko nagrađivani književnik Mirko Demić te probleme očito nikada nije imao, te nam se nakon lirično naslovljene „Ruže pod ledom“, kojom je pre nekoliko godina oduševio čitaoce u Srbiji, vraća s epski zvučnim naslovom „Nebeska divanhana“, istorijskim romanom vrlo originalne i podjednako zamršene konstrukcije u kojoj šest paralelnih priča, smeštenih u 17. i 18. vek, sklapa mozaičnu pripovest o fizičkim, metafizičkim i umnim granicama.

U Nebeskoj divanhani koja je „okićena girlandama prećutanih misli i nedoumica, niskama dilema i protuslovlja, obremenjena ukrasima od okasnele mudrosti i nikom nepotrebnih narovoučenija“ svaka priča dođe na red, dok njeni besednici „uživaju u dimu nebeskih nargila ili srkuću šerbet od ceđenih zvezdanih opiljaka“. Tamo gde je „svaka reč proplamsaj iz mraka vekova, sve se poravnava i izjednačava“.

Na takvom mestu, koje nam Mirko opisuje rečenicama raskošnijim od sultanove riznice, lepršavima i blistavima poput leptir-stihova zarobljenih u strofe, čijih je krila lepet toliko zavodljiv da preti da vas obavije vihorom neodoljive lepote, glavno slovo drže „pobočnici, savetnici, tumači, sekretari i sluge, oboružani privilegijom da nadžive junake svojih pripovesti“, te „zapažaju nebitno, domišljaju nerazumljivo, osmišljavaju nedogođeno i razblažavaju surovo“. Kao što vidite, Mirko jezik uzima u svoje ruke i poput prekaljenog kujundžije kuje od njega reči i kovanice koje, savršeno logične i rečenici preko potrebne, dišu pred nama i trepere kao da su u jeziku odvajkada prisutne! Na takvoj se priređenoj trpezi svaka rečenica kuša i isprobava poput najegzotičnije slastice. Isto kao što oko neće da pobegne od prelepih korica koje je osmislio vazda nadahnuti Stefan Petrović, pa se na njima dugo zadržava i divi njihovoj filigranskoj lepoti.

U jednoj od priča pratimo grofa Marsiljija koji prateći sliv Dunava završava posao obeležavanja granica između Habzburškog i Otomanskog carstva krajem 17. veka. S njim ćemo se naći i na sklapanju istorijskog mirovnog sporazuma u Sremskim Karlovcima 1699. godine. Pod Mirkovom rukom potom se bokore i vitice pripovesti o Mehmed-paši i Ibrahim-efendiji koji su u pregovorima zastupali tursku stranu. Ali ne upoznajemo samo glavne igrače u toj političkoj igri već i one „sitne“, ljude koji su se našli na vetrometini između sukobljenih imperija: graničare, sekretare, pisare, prevodioce... Nenagrađeni za svoj posao, oni često ublažavaju strasti svojih poslodavaca i time utiču na uspostavljanje mira i spasavanje života. Njihovim zauzimanjem mogu da se spasu sela od brisanja, ade od rušenja, tvrđave od razaranja, seljaci od sutrašnjeg buđenja na neprijateljskoj strani. Dok njihovi gospodari seku, kroje i uspostavljaju granice, oni su tu da se postaraju da taj posao bude valjano obavljen, a katkad su tu i da bi ga sabotirali i zamutili. Neki od vođa pregovora igraju igru na više strana gledajući ne toliko da uspostave mir, koliko da ućare što više za sebe i one koji ih tajno plaćaju. Jer kada neko prekraja sadašnjost, u opasnosti je i sama budućnost.

Dok pratimo zamršene životne puteve koji su pregovarače na kraju doveli u Karlovce da rukovode tim značajnim istorijskim trenutkom, Demić nam pruža priliku da se korak po korak upoznamo sa silnim zakulisnim radnjama koje su pokretale zakučasti politički i upravljački mehanizam carstava koja su vladala prostorima na kojima mi danas živimo.

Autor: Miroslav Bašić Palković