Prikaz knjige „Moć drveća“: Dozvolimo šumama da se same obnove
Drveće i šume igraju ključnu ulogu u regulisanju globalne i lokalne klime. Kada je reč o očuvanju poroznosti zemljišta, kapacitetima za skladištenje vode i ugljen-dioksida, prečišćavanju vazduha, regulaciji kišnih padavina i hlađenju isparavanjem, najbolje rezultate pokazuju stare šume koje opstaju uz minimalnu ili – što je još bolje – bez ikakve intervencije ljudi.
Listopadne šume autohtone bukve i hrasta, kojima je dozvoljeno da prirodno ostare, bolje regulišu skladištenje i cirkulaciju vode i hranljivih materija, zbog čega se lakše prilagođavaju visokim temperaturama i dugim sušnim periodima od, recimo, četinarskih monokultura.
U zemljama poput Nemačke, međutim, postoji veoma mali broj prirodnih šuma. Većinu tamošnjih šuma čine zasađene šume ili plantaže neautohtonih vrsta četinara (smreke i bora), čija je praktično jedina namena da drvnoj industriji brzo obezbede dovoljne količine sirovine i koje u poslednje vreme, posle nekoliko sušnih leta, sve brže odumiru. Moderni šumarski harvesteri ubrzavaju seču i obradu stabala, ali oni svojom ogromnom težinom (i po nekoliko tona) vrše veliki pritisak na tlo, smanjujući time njegovu poroznost i mogućnost zadržavanja vode.
Kako bi se nadoknadio nedostatak građe izazvan sušom i propadanjem četinara, industrija se u poslednje vreme sve više okreće seči starih listopadnih šuma. Tako šume umiru dvaput.
Staro listopadno drveće je daleko prilagodljivije i genetski raznovrsnije od masovno zasađenih monokultura. Ono se lakše adaptira na suše i promene temperature, a pritom prenosi svoje životno iskustvo i adaptivno ponašanje narednoj generaciji. Upravo zbog toga postoji opravdana nada da će priroda u budućnosti znati kako da obezbedi sopstveni opstanak – pod uslovom da je čovek u tome ne spreči.
Peter Voleben u knjizi „Moć drveća“ iznosi više nego ubedljivu argumentaciju u prilog očuvanja postojećih starih šuma i njihovog složenog životnog ciklusa. I ne samo drveća kao takvog već i šumskog tla u šumama sa zrelim drvećem, jer to zemljište raspolaže mnogo većim kapacitetom za skladištenje ugljenika od onog na plantažama kratkovečnog drveća.
Potraga za vrstama drveća iz drugih delova sveta i njihovo sađenje u klimatski inkompatibilnim oblastima ne predstavlja održivo rešenje. Čak ni kada iza vizuelno atraktivnih medijskih kampanja za pošumljavanje stoje dobronamerne organizacije i aktivisti.
Voleben u knjizi ukazuje na niz grešaka koje se već tradicionalno ponavljaju u šumarstvu, žali se na dodelu subvencija koje štete prirodi i nisu uslovljene ekološkim standardima održivosti i obaveštava čitaoca o manipulacijama lobista koji, krajnje beskrupulozno, predstavljaju seču drveća i spaljivanje šuma kao ekološku i CO₂-neutralnu praksu.
On, naravno, nije protivnik pošumljavanja, ali smatra da se ono mora vršiti u skladu sa zakonima prirode. To bi, na primer, podrazumevalo podsticanje prirodne reforestacije bez direktnog ljudskog uticaja i širenje agrošumarskih sistema, u kojima se drveće i usevi uzgajaju zajedno. Pored toga, Voleben planira da sa profesorom Pjerom Ibišom ustanovi novi akademski predmet pod nazivom „Ekološko upravljanje šumama“.
Autor se takođe osvrće na industrijsku proizvodnju mesa i pritom zagovara smanjenje konzumiranja mesa i mesnih proizvoda. Farmerima koji bi pristali da deo svoje zemlje ponovo pretvore u šumu mogla bi se ponuditi finansijska kompenzacija po hektaru i godini, što bi im donelo veći prihod nego prodaja mesa, čija cena uvek zavisi od konkurencije.
Prirodne šume predstavljaju i najefikasniji sistem za klimatizaciju. Čak i jedno jedino drvo – po mogućstvu voćka – koje slobodno raste u našem dvorištu, pozitivno utiče na lokalnu klimu. Drveće zasađeno u ulicama i avenijama naših gradova znatno doprinosi sniženju temperature vazduha, održavanju vlažnosti i jačanju biodiverziteta.
Ukratko: zaštita šuma nam mora biti važnija od upotrebe drveta kao sirovine, a drveću se mora dozvoliti da doživi duboku starost.
Peter Voleben kritikuje neodgovoran odnos političara prema ovom problemu i poziva ih da prestanu sa ignorisanjem nauke kada je u pitanju upravljanje šumskim ekosistemima. Jedini detalj koji je ovom prilikom zaboravio jeste sve masovnija upotreba zemljišta prethodno raskrčenog u poljoprivredne svrhe za izgradnju vetroparkova.
„Moć drveća“ je fascinantna knjiga koja čitaocu nudi sjajnu kombinaciju dobro utemeljenog specijalističkog znanja, praktičnog iskustva i jasne posvećenosti očuvanju prirode. Ostaje nam samo da se nadamo da će Volebenu poći za rukom da podigne svest o ulozi drveća u očuvanju života na našoj planeti i podstakne ljude na akciju.
Autor: Ulrike Zokul
Izvor: leselebenszeichen.wordpress.com
Prevod: Jelena Tanasković
