Prikaz knjige „Milonga strasnih senki: I to je tango“: Trijumf diskrecije
Neobična je knjiga „Milonga strasnih senki: I to je tango“. I sasvim originalna: priređivači Ksenija Bilbija i Branko Anđić su umesto klasične antologije ili panorame koja se bavi naslovnim terminima, uz izbor priča ponudili, osim obaveznog predgovora, i neformalni pojmovnik koji definiše dvadeset četiri ključna pojma za tango a zatim i, uz svaki od njih, pridodali po jednu pripovest koja na suštastven način „pokriva“ odabrani termin.
Tako se dešava da pojedine priče govore manje o tangu nego o nekoj njemu svojstvenoj osobini. Takav je slučaj sa Čovekom sa ružičastog ugla Horhea Luisa Borhesa, posvećenoj pre svega pojmu latinoameričkog šmekera, Maskaradom Huana Karlosa Onetija koja tematizuje pojam prostitucije, ili Interludijumom Karlosa Antonjacija. Poslednja priča je na neki način ključna za knjigu utoliko što dijalog dvoje glavnih junaka po svojoj neodređenosti i stalnoj dvosmislenosti oslikava eleganciju i neuokvirivost tanga kao rituala koji ne samo po plesnim pokretima nego i po uvodnim gestovima kakav je „kabeseo“ – jedva vidljivo klimanje glavom nakon pogleda, što omogućuje da do izbora partnera za ples dođe tako da prisutni ne vide proces tog odabira – oslikava diskretnost kao suštinu naslovnog pojma.
Pojedine pripovesti potiču direktno iz tanga. Neke polaze od konkretnih kompozicija, kao Pri svetlosti fenjera Luisa Gusmana koja za moto uzima istoimenu numeru Hulija Navarinea i Karlosa Visentea Heroni Floresa, ili Džuboks Huana Martinija što u istom odeljku donosi stihove pesme „Za povratak“ Enrikea Kadikamoa i Hosea Tinelija. U priči Gde je Montes? Marijane Travasio, kao merilo se uzima Karlos Gardel, koji je zaslužan što je tango počeo da se izvodi uz stihove, a Beskrajni bandoneon Gabrijela Šuca priča o naslovnom instrumentu, ključnom za tematizovani muzički pravac. Po maštovitom načinu na koji Anselmo Beruti, alkoholičar i šofer i propali bandoneonista, može da svira bez greške tek kad mu čulo mirisa funkcioniše besprekorno, plastično se oslikava koliko u tangu mogućnosti prstiju zavise od rada ostalih čula. Posebno je efektan priređivački gest što je pripovest Gabrijela Šuca, jedna od dve najduže u izboru, ostavljena za kraj knjige. Kao statistička zanimljivost može se navesti da svaka četvrta priča u naslovu ima reč „tango“, te da u skladu s njegovom argentinsko-urugvajskom postojbinom, apsolutnu većinu čine narativi pisaca iz ove dve države.
Kada bi se pojmovnik štampao kao odvojen tekst, dobila bi se vrlo ubedljiva kulturološko-istorijska rekonstrukcija naslovnog termina koja na precizan način beleži promene prirode tanga. Onetijeva priča o prostituciji neizostavna je, između ostalog jer se bavi izvornim ambijentom tematizovanog muzičkog pravca, kao što se njegove početne socijalne pozicije oslikavaju bavljenjem kultom majke (Tišina Pikeovih Vladija Kocijančića) ili seksizmom (Martinijev Džuboks). U skladu sa protokom vremena pak, odnosno rodnom ravnopravnošću, jeste i narativizovanje „femitanga“ (Dvadeset godina nije ništa Gvendolin Dijas Ridžvej, Ženska solidarnost Patrisije Borenšten).
Zbirka koja je pred čitaocem predstavlja najkreativniji mogući način za potpuni ulazak u svet tanga. Tim pre što izbor nosi i priče dobrog broja šire poznatih pera – uz neke od pomenutih, i Hulija Kortasara, Mempa Đardinelija i Marija Benedetija – i što nudi osvežavajuću priliku za upoznavanje sa onima koja su nam manje poznata.
Autor: Domagoj Petrović
