Prikaz knjige „Lenka Dunđerska“: Nezaboravak za Lenku
Uz Minu Karadžić, verovatno najpoznatija domaća književna muza svih vremena dobila je najpotpuniju biografiju u novoj knjizi „Lenka Dunđerska“ Pera Zupca o ženi kojoj je spevana jedna od naših najlepših pesama.
Novinar i književnik Pero Zubac koji je, pored pesama i knjiga, pisao i libreta, drame i filmske scenarije, ovom knjigom želi da rasvetli istoriju porodice Dunđerski, čuvenih Vojvođana, i tajnoviti mit o njihovoj najmlađoj ćerki kojoj je Laza Kostić nanizao neprevaziđene strofe u „Santa Maria della Salute“. Zubac je istraživanju posvetio više od dve decenije i krunisao ga libretom za operu „Lenka“, dokumentarno-igranim filmom „Doba Dunđerskih“ i sada i ovom knjigom koja bi po njegovoj najavi mogla i da se nastavi zasebnim tomom o Kostiću i Dunđerskima. Knjiga je napisana poetičnim, duboko nadahnutim stilom Pera Zupca, u kom arhaične reči i dosetljive snotkane kovanice nose miris minulih vremena kada su reči bile vrednije od dukata i setno nas prisećaju na činjenicu da je Zubac jedan od poslednjih živih velikana domaće književnosti.
Ćerka Lazara Dunđerskog živela je kratko (1870–1895), napustivši ovaj svet sa samo dvadeset i pet godina, pre nego što je uopšte mogla da pročita pesmu koju je nadahnula. Da li je umrla od tifusne groznice ili pak od ljubavnih jada, nikada nije sasvim utvrđeno, ali je legenda o njoj i danas živa. Gomila dvoraca i kaštela bogate porodice ostala je rasuta po Vojvodini, njihove stvari su uglavnom nestale nakon nacionalizacije, ali je Lenka zato ostala da zanavek obitava u neprolaznim pesmama. Kao mezimica imućne familije, Lenka se školovala u Budimpešti i Beču, govorila je tri strana jezika, mnogo je čitala, svirala klavir i pevala, išla je na koncerte, zabave i predstave, putovala po Francuskoj, Austriji i Nemačkoj, i bila odlična jahačica. Iako nije bila lepotica, plavooka je devojka bila visoka, vitka i otmena, i kažu umiljata i predusretljiva, darežljiva prema siromašnima i omiljena čak i među poslugom. Od njenog doprinosa sopstvenom rodu ističe se to što je nagovorila svoga oca da za dotad neskućene srpske glumce u ugarskoj Vojvodini izgradi zgradu pozorišta u Novom Sadu.
S Kostićem se upoznala leta 1891. ali se nisu previše često viđali nakon njegovog boravka kod njenog oca jer je on sve vreme do njene smrti četiri godine kasnije proveo u manastiru Krušedol gde se bavio prevođenjem. On je bio trideset godina stariji i njeni je nikada ne bi dali za siromašnog poetu, nameravajući da je udaju na mnogo višem nivou za crnogorskog kneza Mirka, dok je ona, navodno, želela da pođe za velikog župana novosadskog Stevu Adamovića. Po varoši se pričalo da se otrovala jer nije htela da pođe za onog kojeg su joj namenili. Lazi je, prema njegovim rečima, rekla da bi mogla da se uda samo za nekog čoveka poput njega. To ga je priznanje nagnalo da se povuče iz doma Dunđerskih, a njena prerana smrt će potom nadahnuti čuvenu pesmu, pesmu njegovog života i karijere koju je Isidora Sekulić nazvala „ne krikom, nego urlikom titana, velikim ditirambom ljubavi i velikom himnom tragediji“.
Autor: Miroslav Bašić Palković
