Prikaz knjige Jelene J. Dimitrijević: „Sedam mora i sedam okeana“

Sredovečna gospođa, srebrnkaste kose pokupljene u punđu na potiljku, u dugoj haljini od teškog tafta, zakopčanoj visoko pod grlom nizom sitnih dugmića, a završava krupnim medaljonom, vukući teški crni kofer u desnoj i izbledeli suncobran u levoj ruci, ubrzava korak. Ona skoro ostaje bez daha prateći tamnoputog, vižljastog vodiča koji se vešto probija kroz narod koji se tiska i žamori na sve strane. Čini joj se da se našla upravo pod Vavilonskom kulom, prvo jutro pošto je Gospod kaznio ohole graditelje. Ne razume ni reč, iako zna tolike jezike. Ne razume, jer nema vremena da zastane i pusti da se glasovi raspletu. Jer, što mališan dalje odmiče, ona sve jače čuje udare vlastitog srca, koje bije što od umora, što od straha da u opštoj pometnji i šarenilu, ne izgubi iz vida njegov crveni fes. Posle, kada u senovitoj sobi, najzad bude predahnula, ispisaće u desnom gornjem uglu lista koji se lepi za njenu znojavu nadlanicu: Aleksandrija, decembar 1926. godine. Slova će pisati krasnopisom, kao nekada dok je još bila učenica škole u Aleksincu, ne bi li misao otresla od svega što je od pristaništa do hotela videla, čula ili što je kao opojni i teški miris doprlo do njenih nozdrva. Kad je vrh pera odigla, pomeriće okrugle naočari ka vrhu nosa i sama će se čuditi napisanom. Šapatom će proveravati zapisanu misao: „U Egipat me nije doveo razum, nego srce...“

Ovo nije početak nekog romana, iako se životopis Jelene J. Dimitrijević, autorke putopisa „Sedam mora i sedam okeana“, svakom ko poznaje njeno obimno i vrlo raznorodno književno delo, može učiniti pre kao kakvo literarno štivo nego kao biografski prilog istoriji književnosti, jer skoro da se nemogućim čini da je zaista postojala i da smo je tako lako zaboravili: Jelena J. Dimitrijević (Kruševac, 1862 – Beograd, 1945), književnica, feministkinja, dobrotvorka, osoba koja se čitavim svojim bićem zalagala za toleranciju, razumevanje, za znanje kojim se iz temelja mogu poljuljati sve predrasude i stereotipi. I sve to u vremenu apsolutne dominacije muškaraca, gde žena osim humanitarnog rada, nije mogla da načini prostor za svoje javno delovanje, a o tome svedoči i njeno srednje slovo koje ne potiče od imena njenog oca, već od imena artiljerijskog kapetana Jovana Dimitrijevića, za koga se udala. Zato nam je još teže da zamislimo da je devojčica, odrasla u Kruševcu i Aleksincu, kojoj je povreda oka onemogućila dalje školovanje, bila istinski poliglota i da je uspela da se, sama sa sobom i sa patrijarhalnim vaspitanjem izbori, i odluči da život posveti knjigama i putovanjima. Ali, još u detinjstvu bilo je sve jasno: kad su ostalim devojčicama kupovali svilene marame, buduća književnica je dobijala knjigu. I bila srećnija od njih! Ali, palanka nije mogla razumeti ni manje upadljive ekscentričnosti: odatle glasine da je njenu prvu knjigu, naslovljenu jednostavno „Jelenine pesme“, bez imena autora, u stvari napisala neka Turkinja, odbegla iz harema. Sa istog mesta potekli su i zluradi komentari da je prijateljstvo književnice sa velikim putnikom Feliksom Kanicom, koji je obilazio i opisivao naše krajeve, u stvari ljubavna afera. Ma, hajdete, kad su još muškarac i žena, ako nisu rod, imali šta tako dugo da razgovaraju? Iz takvih pitanja, lako su se ispredale priče: pa poštena domaćica ne može da digne glavu od kućevnih poslova čak i kad ima poslugu, a ova Jovanova žena neprestano čita i uči jezike. Jer mladoj kapetanici nije dosta srpski, već uči i strane jezike: zna engleski, nemački, francuski i grčki, a od muftije u Nišu, čija stanovnica postaje udajom, uči i turski! Ipak, srdačnost i dobronamernost, Jeleni Dimitrijević, otvoriće vrata muslimanskih kuća i kuća žena koje su u njima živele, pa će docnije napisati čuvena „Pisma iz Niša“. U takvom okruženju, ali u materijalnom blagostanju i uz razumevanje životnog saputnika za njena interesovanja i ambicije, što ni danas nije čest slučaj, ona je pisala pesme, romane, putopise... Postala je prva žena u istoriji srpske književnosti koja je napisala proznu knjigu, učestvovala je u Balkanskim ratovima kao bolničarka, bavila se humanitarnim radom i bila prva Srpkinja svetska putnica. Kopnom i morem, u kupeima sporih vozova, u tesnim kabinama parobroda, ali i u dvokolicama u koje je upregnuto magare, ona zaista obilazi čitav svet, finansirajući sama svoja putovanja. Putuje Evropom, a ostavši udovica, u svet se otiskuje u, za ono vreme, poodmaklim godinama, sasvim sama: najpre 1919. godine odlazi u Ameriku, potom je 1926. godine put odvodi u Egipat, Palestinu, Siriju i Liban da bi se naredne godine obrela u Indiji, gde je upoznala Tagoru. Neumorna putnica nastavlja prema Istoku: njene sledeće destinacije su Japan, Kina i Cejlon... Kada se vratila u Srbiju, u svojoj velikoj kući u Francuskoj 29 u Beogradu, u samoći, ponovo preživljava i opisuje svoja putnička iskustva. Tako je nastala i knjiga  „Sedam mora i tri okeana“, prvi deo njenog dela „Putem oko sveta“, koji je za Izdavačku kuću Laguna znalački priredila dr Biljana Dojčinović.

Na stranicama svoje putopisne proze, živopisno i duboko emotivno, ali sa ogromnom erudicijom, opisujući svoje putešestvije u Aleksandriju, Kairo, Memfis, Luksor, Dolinu kraljeva, Svetu zemlju, pokloničko putovanje na Hristov grob, u Jerusalim, a potom boravak u Damasku, Bejrutu i Hanifi, Jelena Dimitrijević ostavlja uzbudljivo svedočanstvo o putovanju kao čežnji jednog širokog duha za spoznajom daljine i savladavanjem one suštinske usamljenosti među ljudima koji nas ne razumeju. Pri tome, ona stvara jezički izuzetno bogato književno delo u kome je, kroz mnoštvo epizoda, od kojih su neke istinski lirski medaljoni, oličena njena neprestana žudnja da poveže i približi suprotnosti: Istok i Zapad, muškarca i ženu, školovanog čoveka sa onima koji rastu u bedi i neznanju, religijski ostrašćene ljude koji propovedaju ljubav, a ispoljavaju sve ono što joj je suštinski protivstavljeno.

Posvećenog čitaoca sa početka 21. veka knjiga „Sedam mora i sedam okeana“ istinski oduševljava duhom tolerancije i željom autorke da nam, kroz svaki detalj, poruči koliko je svet čudesno lep, a da ta njegova lepota počiva upravo na nesrodnostima. Zato su upravo razlike među nama koji ga naseljavamo ono što treba da poštujemo i upoznajemo. Čitajući putopisnu knjigu Jelene J. Dimitrijević u Laguninoj ediciji Savremenice, možda ćete se i zapitati da li smo, i po čemu mi, današnji njeni čitaoci, zaista savremenici sa ove višestruko talentovane, hrabre i preduzimljive žene? Meni se neprestano činilo da je Jelena J. Dimitrijević, stvarajući u uslovima 19. i na početku proteklog veka, koje jedva možemo i da zamislimo, živela mnogo, mnogo decenija ispred nas.

Autor: Olivera Nedeljković