Prikaz knjige „Jedna od nas“: Brejvik, čovek iza masovnih ubistava

Svako ko se odluči da čita ovu knjigu trebalo bi da bude svestan određenih stvari: na momente je užasna, gotovo nepodnošljiva, posebno je dan kada je Andreš Brejvik došao u kamp mladih socijalista na ostrvu Uteja kako bi sproveo ubistva prikazan sa detaljima koji lome srce.

Osne Sejerštad je norveška autorka poznata po romanu „Knjižar iz Kabula“ i bez zadrške nam u ovom romanu opisuje užasne detalje Brejvikovog masakra jedanaestoro dece koja su se pravila mrtva, devojke koja je telefonirala roditeljima, Brejvikovog iznenađenja kada je shvatio da lobanja emituje određeni „znak“ kada je pogodi metak.

Gotovo briljantna reportaža, nešto u čemu je Sejerštadova jedna od najboljih danas na svetu. A opet, detalji o događaju tog letnjeg dana 2011. godine nisu ono što roman „Jedna od nas“ čini posebnim. Autorkin najveći uspeh ogleda se u sklapanju slagalice Bejvikove ličnosti. Time je uspela da pokaže da se „zlo“ ne rađa već stvara.

Brejvik je neželjeno dete, otac ga je napustio kao dete, a majka – depresivna žena koja je odrasla nevoljena u nasilnom domu – nije mogla da se nosi sa roditeljstvom. Jednom socijalnom radniku je čak rekla da njen „naporni sin može da ide dođavola“.

Tinejdžerske dane je proveo tragajući za mestom u koje bi se uklopio. Pokušao je da postane crtač grafita, ali su ga ismejali. Drugi učenici u školi su ga ignorisali, poslovi su mu propadali i onda – u prvom pokušaju da se priključi desničarskoj politici – Napredna partija ga je proglasila društveno nepodobnim da bi dobio neku zvaničnu ulogu.

Utehu je pronašao u računaru. U igri „World of Worcraft“ mogao je da bude vitez sa „dragim kamenjem ušivenim na grudima“. Opsesija je bila tolika da je proveo pet godina jedva napuštajući svoju sobu pre nego što je potonuo u još jednu zečiju rupu interneta – u svet fašističkih teorija zavere o  navodnoj islamizaciji Evrope.

Autorka je u svoje pripovedanje uključila Brejvikove izjave i zapise, policijske izveštaje i intervjue sa svima koji su bili uključeni u ovaj slučaj, uključujući i porodice žrtava. Čak je razgovarala i sa Brejvikovom majkom na samrtnoj postelji. Rezultat je jedna zahtevna psihološka studija, prelepo ispričana, o podvodljivoj psihi odsečenoj iz društva koja gubi kontakt sa realnošću, sakuplja predrasude prepune netrpeljivosti i ideje kvazi istorije, očajnički tražeći značenje što je Brejvika potpuno lišilo ljudskosti.

Ono što je prava tragedija priče jesu izgubljene mogućnosti: socijalna služba koja ga je zamalo dodelila hraniteljskoj porodici, ali su se pravila promenila; prijatelji u školi koji su mu okrenuli leđa pod pritiskom; čak i nevesta koju je mejlom naručio iz Belorusije koja je mogla da prekine njegovu izolaciju, ali se na kraju udala za Amerikanca koji svira u crkvi.

„Želim da živim“, molila su ga neka od dece. Nekoliko minuta ranije, pre ispaljivanja prvog metka, glas u Brejvikovoj glavi vikao je: „Ne čini to!“ Ali bilo je kasno. Ubio ih je i prešao na sledeće žrtve.

Autor: Oliver Pul

Izvor: independent.co.uk

Prevod: Dragan Matković