Dobro poznata metafora zvana Pandorina kutija često se svodi na ime – Pandora, koje je tako postalo simbol gomile negativnosti što odjednom isplivavaju na površinu i izazivaju nesagledive posledice.

Izabravši Pandoru za paradigmu svoje knjige „Ozloglašena“, Isidora Bjelica je junakinji antičkih mitova udahnula novi život i sagledala njenu sudbinu u potpuno suprotnom ključu od ustaljene simbolike.

Značenja starogrčkih mitova nadživela su kulturu koja ih je stvorila najviše zbog toga što na slikovit način dočaravaju ljudske osobine svojstvene svakom podneblju i vremenu, što je slučaj i sa Pandorinom štetnom znatiželjom.

Međutim, u viđenju Isidore Bjelice, bez postupka nalik Pandorinom, život uopšte ne bi imao smisla, pa je i zadovoljenje iskonske znatiželje vredno čak i po cenu ozloglašenosti.

Primer za plaćanje takve cene, ali i za spremnost da ona bude plaćena, Bjelica je našla u sopstvenim sećanjima, tako da se ova knjiga uslovno može označiti i kao autobiografija. Uslovno, jer su autorkina sećanja isprepletena sa Pandorinom sudbinom, ali ne sudbinom poznatom iz drevnih mitova, nego onom koju je spisateljica zamislila i stvorila, tako da je mitska znatiželjna devojka predstavljena kao njen svojevrsni alter ego, pa i kao osoba prilagođena uslovima autorkine epohe. Sem toga, i oni delovi knjige koji verno prenose doživljaje kroz koje je Isidora Bjelica prošla od rodnog grada do španske koride, prožeti su poetskim izrazom i neretko prelaze u stihovanu formu, tako da se „Ozloglašena“ može definisati kao poetsko-prozni ciklus autobiografskih zapisa.

Sastavljena od sedam raznorodnih celina, pri čemu prva i sedma imaju ulogu prologa i epiloga, ova knjiga vodi čitaoce kroz prozne tekstove bliske kratkim pričama, preko ličnih autorkinih sećanja u epistolarnoj formi i kratkih zapisa inspirisanih Pandorinim usudom, do autopoetskog teksta u vidu intervjua, tako da se poigravanje tradicionalnim tumačenjem mitova ogleda i kroz poigravanje tradicionalnim književnim žanrovima.

Jedna osobenost mogla bi privući pažnju čitalaca, a to je dijalekat na kome je ova knjiga napisana. Koliko god na prvi pogled izgledalo kao formalnost, ijekavski izgovor ipak daje i  notu prepoznatljivosti, po uzoru na narodne basne, pa i jaču dozu uverljivosti, makar i zbog toga što je najveći deo srpske narodne književnosti tako zapisan i odštampan. Najzad, pošto je odrastanje i sazrevanje Isidore Bjelice i kao osobe i kao književnice proteklo na podneblju sa dominantnim ijekavskim izgovorom, to još više doprinosi autobiografskom karakteru knjige.

Pošto je više pisala o svojim mislima i unutrašnjim nemirima nego što je verno prenosila događaje i doživljaje kroz koje je prolazila, Bjelica je upravo kroz paralelu sa Pandorom pokazala koliko je jednostavno antičke simbole i shvatanja preneti na vreme koje dolazi nekoliko milenijuma kasnije, tim pre što je ljudska znatiželja oduvek bila (i uvek će biti) mač sa dve oštrice.

I koliko god da se Pandorino ime pominje u negativnom kontekstu, ono se ipak pominje i steklo je svetsku slavu, što se ne bi desilo da znatiželjna devojka nije prekršila zabranu koju su joj božanstva zadala.

Pišući paralelno o čuvenoj junakinji mitova i o sebi – ili samo o jednoj od njih – Isidora Bjelica kao da izaziva svoje čitaoce pitanjem da li su spremni da pređu zabranjene granice pod rizikom da im ime bude ozloglašeno, ili će poštovati zabranu iako znaju da ih takva poslušnost osuđuje na neoglašenost.

Autor: Dušan Milijić