Prikaz knjige „Intelektualci“ Pola Džonsona
Eminentan britanski novinar, pisac i istoričar Pol Džonson (1928) do sada je napisao preko 40 knjiga, najviše iz oblasti popularne istorije (biografije Napoleona, Čerčila, Džordža Vašingtona, „Istorija Jevreja“, „Istorija američkog naroda“). Pored toga, pisao je knjige iz oblasti religije, umetnosti, nekoliko romana, putopise i memoarsku prozu. Jedno od njegovih najinteresantnijih dela je knjiga „Intelektualci“, objavljena 1988. godine, a prevedena na srpski jezik 2020. godine u izdanju Lagune. Pisac se u ovoj knjizi bavi biografijama znamenitih ličnosti koje su svojom uspešnom delatnošću nastojale da daju savete čovečanstvu i da ga preoblikuju. Pitanje koje autor postavlja je da li su intelektualci bili prikladne osobe koje su pokazivale smer u moralnom smislu i ljudskom ponašanju. Džonson je na to pitanje odgovorio tako što je temeljno pretresao biografije ljudi koje smatramo intelektualcima: Žan-Žak Ruso, Šeli, Marks, Lav Tolstoj, Henrik Ibzen, Žan-Pol Sartr, Bertrand Rasel, Bertolt Breht, Ernest Hemingvej. O svakoj pomenutoj ličnosti pisac izlaže podatke o rođenju, poreklu, detinjstvu, obrazovanju, karijeri, smrti. Naglasak je stavljen na privatni život ovih ličnosti, naročito na njihov odnos prema istini, novcu, okruženju, prijateljima, kolegama, pa i na odnos između njih samih. Naročito zaprepašćuje njihov odnos prema porodici.
Egocentrizam koji je zajednički za skoro sve ličnosti obuhvaćene knjigom najviše je izražen u ličnosti Žan-Žaka Rusoa. Za sebe je tvrdio da je prijatelj čovečanstva i da mu nema ravnih kada su u pitanju istina i vrlina. Čitajući publici odlomke iz svog najpoznatijeg dela „Ispovesti“, Ruso je naglašavao da se u njemu nalazi samo istina, pozivajući se na svoje savršeno pamćenje (pogrešno navodi godinu smrti svog oca). Na porodicu je gledao kao na izvor prihoda; davno nestalog starijeg brata je proglasio mrtvim da bi mu pripalo porodično nasledstvo. Prema supruzi se odnosio sa prezirom i nije propuštao priliku da je ponižava pred drugima. S obzirom na to da je petoro dece koje je dobio sa Terezom ostavio ispred sirotišta, odmah po rođenju, iznenađuje što je osnovna tema kojom se bavio u svojim najpoznatijim delima vaspitanje dece. Pored svega toga, bio je mazohista, egzibicionista i onanista. Ipak, sve to nije umanjivalo Rusoa u očima njegovih mnogobrojnih poštovalaca, pa su posle njegove smrti mnogi hodočasnici hrlili iz raznih krajeva Evrope da posete grobno mesto svog sveca.
Dok je Ruso stvorio obrise totalitarne države, Marks je tu ideju pretočio u sistem koji je ostavio teške posledice u istoriji. Džonson prikazuje Marksa kao kabinetskog naučnika, koji nikad nije bio zainteresovan da vidi kako izgleda život potlačenih masa, čije interese je zastupao. Pišući o kapitalističkom sistemu, Marks je namerno krivotvorio činjenice (što se vidi iz Gledstonovog govora u vezi sa budžetom iz 1763. godine), s ciljem da one budu u skladu sa njegovom apokaliptičnom vizijom. Da bi podupro svoju teoriju, Marks se nije libio korišćenja zastarelih izvora, zato što noviji nisu bili saglasni sa njegovim stavovima. Nasilje komunističkih režima u Sovjetskom savezu i Kini pisac povezuje sa istom Marksovom karakternom osobinom kojom su bili prožeti njegov život i dela. U njemu je postojala vlastoljubivost, o čemu svedoči Engels: „Redakciju (Novih Rajnskih novina, čiji je urednik bio) je jednostavno preustrojio u diktaturu: u svemu je on diktirao“. Nije prihvatao ni najblažu kritiku; sa takvim ljudima je prekidao odnose. Džonson smatra da koreni Marksove mržnje prema kapitalizmu možda potiču iz njegove nesposobnosti da upravlja novcem. Često je uzimao pozajmice od zelenaša i zapadao u sve veće dugove. Posledice zajedničkog života sa Marksom najteže su pale njegovoj supruzi Dženi; u nehigijenskim uslovima izgubili su troje dece. Poslednjih petnaest godina života živeo je kao parazit; Engels mu je davao trista pedeset funti godišnje.
Najambiciozniji od svih intelektualaca je Lav Tolstoj, smatra Džonson. Verovao je da spojem svog intelekta i unutrašnje duhovne snage može da preobrazi društvo. Njegov egoizam prevazilazi Rusoov; sebe je smatrao starijim božjim bratom, a takvo mišljenje je proisticalo iz njegovog plemićkog porekla. Zahvaljujući slavi koju su mu doneli „Rat i mir“ i „Ana Karenjina“, mislio je da ima pravo da iznosi mišljenje u vezi sa različitim problemima koji su mučili tadašnju Rusiju, poput pitanja oslobađanja kmetova i obrazovanja dece. Kada imamo u vidu njegov slab karakter, protivurečnosti, odnos prema ženama i braku, dobro poznatu sklonost prema kockanju i seksu, Tolstoj nikako nije mogao da bude osoba koja bi mogla da preobrazi svet. Brak sa Sofijom Bers bio je jedan od najgorih brakova u istoriji zbog načela glasnosti, odnosno otvorenosti između supružnika (oboje su mogli da vode svoje dnevnike i da ih čitaju, tako da između njih nije moglo da bude tajni). Tolstojevi dnevnici su bili puni necenzurisanih detalja u vezi sa njegovim seksualnim avanturama, a bilo je i tajnih dnevnika koji su otkrivali njegovu intimu sa Sofijom, što je za nju bilo neprihvatljivo. Suprotno željenom rezultatu (povećanju poverenja između njih), ovi dnevnici su doprineli rastu uzajamne sumnjičavosti koja je kulminirala učestalim svađama i skandalima. Bez obzira na njegove mane, Tolstoja su u Jasnoj Poljani posećivali ljudi različitih uverenja sa ciljem da od njega zatraže pomoć ili savet.
U poslednjem poglavlju knjige „Bekstvo razuma“ Džonson prikazuje najznačajnije intelektualce posle Drugog svetskog rata. Ovaj period u delovanju intelektualaca označava prelaz od utopije ka hedonizmu, što pisac ilustruje na primerima Džordža Orvela, Ivlina Voa, i Sirila Konolija. Za razliku od starijih intelektualaca, koji su verovali u apstraktne ideje i teoriju, posleratni mislioci su, nasuprot njima, verovali u vlastito iskustvo. Orvel je, po svojim shvatanjima, pripadao starijim intelektualcima, dok je Konoli težio prosvećenom hedonizmu, čiji je program izneo u časopisu Horizont. Zahtevi izloženi u programu su služili kao uzor za permisivno društvo tokom 60-ih godina prošlog veka. Konolijev hedonizam dobija brutalnu crtu u delovanju Keneta Pikoka Tajnana i Rajnera Vernera Fasbindera. Iako su brzo izgradili karijere i dostigli vrhunac slave, njihovi životi bili su kratki; oni su bili žrtve permisivnog kulta – seksa, droge, alkohola. Poslednji intelektualac koji je izražavao stavove o javnim pitanjima bio je Noam Čomski. Proučavanjem sintakse, utvrdio je da je naša sposobnost korišćenja jezika pre urođeno, nego stečeno umeće. To saznanje ga je uzdiglo kao intelektualca, pa je stoga Čomski smatrao da može da se bavi i geopolitikom. Javno je osuđivao američku politiku u Vijetnamu, za razliku od drugih intelektualaca tih godina koji su se zalagali za nasilje u cilju rasne jednakosti i kolonijalnog oslobađanja. Ipak, njegovo shvatanje o urođenim sposobnostima potire mogućnost preoblikovanja društva. Posle povlačenja američke vojske iz Vijetnama dolazi do zločina u Kambodži, kada je grupa marksističkih intelektualaca, obrazovana u Parizu, sprovela nemilosrdan eksperiment preoblikovanja društva. Čomski je i dalje tražio krivca u Americi.
Na kraju Džonson izražava skepticizam kada se u javnom životu ponovo pojave intelektualci sa ciljem da budu vodiči i savetodavci društva. Poručuje nam da treba da ih se čuvamo. Pitanje koje nam se postavlja kroz svako poglavlje knjige je: da li su veliki umovi bili i veliki ljudi? Odgovor je negativan; iako su svojim delovanjem zadužili čovečanstvo, intelektualci su bili ljudi, od krvi i mesa, sa svojim vrlinama i nedostacima.
Autor: Stefan Sretenović, istoričar
