Prikaz knjige „Grenland: zaleđeno srce planete“: Poslednja netaknuta zemlja
Mada nama preko mape možda tako i ne deluje, Grenland, čuveno ledeno ostrvo, dvadeset je i tri puta veće od Srbije, dakle i više nego dovoljno prostora da ga naš poznati putopisac Viktor Lazić proputuje i istraži. Valjda se nakon preznojavanja u tropskim krajevima poput Kenije, Sumatre i Sudana, uželeo osveženja, pa je skoknuo u sasvim suprotnom pravcu do severa i zemlje večnog snega i leda, daleko pre nego što je na nju oko bacio Tramp. Srdito more, bela bespuća i nepregledna prostranstva okovana ledom svakako običnom turisti baš i ne bi delovali kao savršena destinacija za odmor, ali se Viktor osećao dobrodošlo u zemlji srčanih ljudi kojima je borba sa surovim silama bespoštedne majke prirode deo svakodnevice.
Premda je naš neustrašivi Mika Alas svojevremeno išao u ribolov po Severnom moru, a Isidora Sekulić nam je ostavile zapise sa svojih putovanja po studenoj Norveškoj, Lazić je verovatno naš prvi pisac koji je otišao još dalje u pokušaju da dočara dušu Grenlanda i njegovog naroda rečima, služeći se iskustvom izbrušenim tokom pisanja preko 60 putopisa. Grenland je trenutno zanimljiv svetskim moćnicima zbog vojnih baza iz kojih može da se kontroliše pola sveta (Rusija, Evropa i Amerika), ali i zbog velikih zaliha sirovina i to upravo onih bez kojih nema modernog napretka i putovanja u svemir, a zna se da resursi donose snagu i moć. Tu su i najveće svetske zalihe pijaće vode koje se kriju na ostrvu u svetu kojem preti žeđ u budućnosti. Pritom će, kada dođe do globalnog otopljenja, biti u središtu najkraćih ruta koje će po otapanju leda povezivati Evropu, Aziju i Ameriku. Dovoljno razloga da se kod svetskih moćnika jave zazubice.
Dakle, šta je Viktor radio u zemlji u kojoj gotovo da nema interneta, telefona, radija, javnog prevoza i televizije, gde od ono malo ljudi gotovo niko ne govori engleski i gde vam foke i beli medvedi dođu, maltene, kao domaća živina? Pa, evo, za početak, ljubio se nosovima! Jer znamo da se Inuiti ljube trljanjem noseva i međusobnim njuškanjem. Baš su romantični! Umesto kola i bicikla, voze se aviončići i helikopteri, eventualno brodići i sanke upregnute u haskije. Kuće su im uglavnom metalni kontejneri, a hrana je i dvadeset puta skuplja nego kod nas jer mora da se dovozi avionima, a radnje i pumpe, ono malo što ih uopšte ima, rade vrlo retko i vrlo kratko, pa to nikako nije raj za šopingholičare, a ni za one kojima se prijedu, recimo, banane, jer voća tamo uglavnom nema. Još ako ni ribu ne volite, crno vam se piše. Jedan od njihovih najvećih gradova ima čak 158 žitelja! Kao u nekoj komediji, ista osoba je i vlasnik hotela, i batler, i poslužitelj, i kuvar, i konobar, i nosač kofera, i kustos muzeja, i ko zna šta još ne.
Pišući s puno topline i ležernog humora, Viktor će nam otkriti i da većinu stanovnika ne zanimaju ni Danska, ni Amerika, već isključivo nezavisnost. Ali je, istini za volju, većina naselja podignuta upravo oko američkih baza bez kojih ne bi ni bilo nikakve infrastrukture.
Viktor će nam dalje opisati kako je na Grenlandu obišao tazbinu čuvenog glumca Nikolaja Kostera Valdaua, kako ga je sred ledene bestragije nervirala neka nadžak-baba s Bermuda, kako je Inuitima pekao bakalara po receptu Pavla Vuisića, kako se gušio i davio pokušavajući da izgovori inuitski grleno-nepčani glas K, zašto haskiji ne umeju da piju vodu, kako je boravio u hotelu u kom recepcioner radi samo dva sata nedeljno... Izneće nam i poneki horor detalj – kako umesto mesara u svakom mestu imaju kasapnice sirotih malih foka! No istini za volju, i nasmejaće nas s nekoliko urnebesnih inuitskih viceva koje je čuo od meštana, držeći se svog starog dobrog i oprobanog stila u kom daškom šale stvara toplinu i srdačnost u svojoj pripovesti s dalekih meridijana.
Autor: Miroslav Bašić Palković
