Prikaz knjige „Goruća pitanja“: Sad mi je jasno da ništa ne znam
Margaret Atvud, diva naučne fantastike, i „Sluškinjina priča“ non-stop su bile na radaru, ali negde na periferiji. Kataklizmatične filmove, kao i literaturu koja se svrstava u žanr naučne fantastike sa kolapsom civilizacije, jednostavno ne volim. Mada, oni imaju cilj da nas osveste i kroz čitav siže, zauzimajući ulogu kritičara, kao da nam govore da ako budemo nastavili da ispuštamo naftu u mora i okeane, ako nastavimo da iskorišćavamo resurse, čitaj prirodu, uglavnom, ako nastavimo da se ponašamo kao i do sada, dovešćemo ovaj svet do propasti. Sa civilizacijom biće svršeno.
Margaret Atvud nije izmislila distopiju, njen rodonačelnik je Džordž Orvel sa „1984“. A tu je i „Vrli novi svet“ i njegov autor Haksli koji se sam nameće. Nekima je „1984“ amajlija, sveta knjiga, poput Biblije. Naravno da sam je pročitala, to je već, u neki ruku, klasik. Ali distopije izbegavam, kao i kataklizmatičnu kinematografiju. Distopija je nešto poput desnice, kada bi literatura političkim spektrom bila predstavljena. Mada je istovremeno i sredstvo borbe protiv autoritarnih režima, autorkrata i već viđenih nacista i fašista. Ta sličnost više je u strukturi i upornosti, i šta bi sa svetom bilo da su oni i dalje na vlasti ostali. Zglajzali su, hvala Bogu, u suprotnom bilo bi sviraj kraj civilizacijo. Distopija fatalistička, eksplozivna i vrlo dramatična. Autokrata njoj je identičan.
Na drugom kraju spektra je levica, koja je negde više altruistička, ali takođe vrlo dramatična u odbrani svog mišljenja. Na tom književnom spektru nalaze se klasici, pretežno članovi Izgubljene generacije, i romansirane biografije. Levica je uglavnom miroljubiva, a okosnica tih romana je unutrašnji sukob glavnih likova. U stvari, levica je zona komfora, tu je sve udobno i sigurno. Ali ponekad, u nekim romanima, ponestaje izazova. Čitaš i kažeš – već viđeno. To iskoračavanje van zone komfora nalazi se na suprotnom kraju spektra, odnosno ono što nazivamo naučnom fantastikom. „Sluškinjina priča“ je poigravala negde na periferiji na radaru, poput Neidentifikovanih Letećih Objekata na nebeskom svodu Sjedininjenih Američkih Država.
Tu je bila serija, i jedna scena sa krupnim kadrom Sluškinje. Uhvatila sam je perifernim vidom, ali suviše mračan kadar me je automatski odbio. Izgleda da kamerman nije dobro savladao tehniku kjaroskuro. Uglavnom, „Sluškinjina priča“ Margaret Atvud je očitavana na radaru.
Inauguracijom Donalda Trampa za predsednika Sjedinjenih Američkih Država, lampica na radaru, ustreptala, počela je da se približava, predočavajući da je sudar neizbežan. Čim je Tramp izabran za predsednika, prodaja „Sluškinjine priče“, kao i „1984“, udesetostručila se. Eto ga sad. Književnost i politika su povezani.
Tinejdžerka moja, ono unutrašnje dete koje podstiču psiholozi i lajf koučevi, a da me nije pitala, odmah je poručila, ni manje ni više nego „Goruća pitanja“, knjigu eseja. Ali zašto ne „Sluškinjinu priču“, ipak je reč o popularizovanom romanu? Počela sam da bunarim, ne po unutrašnjoj nutrini, kako preporučuju psiholozi i lični treneri, već po pročtanim, ne bih li uhvatila neki ritam, sistem po kojim su knjige birane, naravno, ako ga ima.
Da, da, od Orhana Pamuka sam pročitala sve, ili gotovo sve, uglavnom ono što je prevedeno kod nas, izuzev kultnog „Zovem se crveno“. Krenula sam da je čitam, ali posle nekoliko strana sam je ostavila, kao i sa nekim ljubavima, izgleda da nismo bili na istim talasnim dužinama. A „Muzejom nevinosti“ bila sam oduševljena. Da, bilo je nekog ritma prilikom čitanja. Prečešljavajući pročitane, to sam ustanovila. Elem, uvidela sam da postoji neki ritam, kvazirutina, koja preti da postane pravilo. A to je: između belosvetski ishvaljenog i nekog marginalnog izabrala bih marginalca, da, baš onog koji nije prigrabio ovacije belosvetske književničke publike.
Zbirka eseja „Goruća pitanja“ je odabrana. Esej u ovom savremenom svetu deluje kako kad biste se u kafiću sa šeširom na glavi obreli. Esej, raritet, artefakt iz prošlih vremena, i nije baš omiljen čitalačkoj publici, a i roman je negde na čitalačkom tržištu izgubio na važnosti. Dominaciju su preuzele kraće forme, poput kratkih priča ili kraćih romana, čiji obim ne prelazi 200 stranica, jer je kapitalizam savremenom čoveku nametnuo tempo sprintera u disciplini desetoboj (čitaj multitasking). A i zbog stampeda vesti na portalima i elektronskim izdanjima dnevnih novina, fokus čitaoca se gubi posle šest-sedam sekundi. Ipak, baš zato što su na neki način obespravljeni, zbirka eseja pod nazivom „Goruća pitanja“ Margaret Atvud našla se na mom čitalačkom radaru.
Ekološkom osvešćenošću autorke bila sam zapljusnuta. Kad pogledam papire od čokoladica ili kese od čipsa razasute po naselju, dođe mi da „vrisnem tvoje ime“, ali me uglavnom hvata panika, prvo, zašto to nikome ne smeta, mada se u razgovorima pokreće to pitanje, a sa druge strane da li smo zaista tako aljkav narod?! Ima pojedinaca koji odgovornost na Košavu prebacuju ili na svrake koje đubre unaokolo iz kontejnera razbacuju. Dobro, možda za jednu trećinu razasutog smeća Košava i svrake treba odgovornost da preuzmu, ali za one 2/3 mi smo odgovorni. Zar je moguće da smo ostali u srednjem veku kad je đubre na ulicama sasvim normalna pojava?
Ali Margaret Atvud se ne bavi isključivo ekološkim problemima, tu je i lični, mini psihološki profil Čarlsa Dikensa, a tu je i esej o Doris Lesing, baš poput eseja koje je pisala i naša Isidora Sekulić. Tu je i esej o Alis Manro. Dobro, u neku ruku već viđeno.
A onda je došla „Eni iz Zelenih zabata“, književni biser za decu, nešto pout Kerolove „Alise u Zemlji čuda“. Lusi Mod Montgomeri i avanture njene Eni iz zelenih zabata obletali su poput satelita oko trećeg Saturnovog prstena. Lusi, sugrađanka Margaret Atvud, koja kod nas baš i nije popularizovana.
A onda je to bila i Beti Fridman sa knjigom „Misterija ženstvenosti“, kao manifestom feminističkog pokreta onog drugog talasa, koji je poput cunamija potresao obale zapuštenog patrijahalnog nasleđa. Naravno, kod nas nije prevedena, mada je tada novouspostavljeni komunistički režim iznedrio jedinstvene primerke poput Milunke Savić, te bismo mogli pomisliti da su dotične nusprodukt tog drugog feminističkog talasa. No „Misterija ženstvenosti“ Beti Fridman ostala je van dometa naših čitateljki. Verovatno da je neko iz Cenzornog zavoda odlučio da bi „Misterija ženstvenosti“ bila odviše i da je u skaldu sa tim Milunka Savić sasvim dovoljna.
Zbirka eseja „Goruća pitanja“ Margaret Atvud pokazali su mi jedan novi svet, ili što bi Sokrat rekao – sad mi je jasno da ništa ne znam.
Autor: Aleksandra Čolić Spasić
Izvor: pulse.rs
