Prikaz knjige „Evgenije Onjegin“
Kontradiktornosti. Napravljeni smo od snova i kontradiktornosti. Želimo nešto, a kada to dobijemo, više ga ne želimo. Ali postoji i realnost koja je još gora: često želimo ono što ne možemo imati. Upoređujemo svoje živote sa životima likova koje volimo i za takvim životom žudimo. Literarni univerzum koji je stvorilo drugo ljudsko biće daje nam ono što želimo. Stvarni svet, ne. I ne možemo nikako to da promenimo. Što više vremena potrošimo žudeći za fiktivnim životom, više gubimo sopstveni. Uvek uživam dok čitam o neverovatnim gradovima i sjajnim ljudima koje nikada neću sresti; obično su mi zanimljiviji od ljudi koje sam stvarno sreo. Ali ne idem predaleko. Ne želim da propustim susrete sa sjajnim ljudima u stvarnom životu – sigurno postoje, negde – zarad života punog fikcije. Svet knjiga je svet zadovoljstva koji nikad neću napustiti, ali ovaj koji vidim pred sobom je jedini koji stvarno mogu da doživim, naseljavaju ga ljudi koji mogu da odgovore na moja pitanja, ublaže mi bol i budu srećni zato što sam ja srećan.
Ovo je knjiga u kojoj su stvarnost i fikcija suviše bliski da bi se razlikovali.
Ovaj roman u stihu pripoveda o Evgeniju Onjeginu, čoveku koji, izgleda, nije naročito oduševljen što vodi računa o stricu koji umire.
Kroz Puškinov šaljiv i ironičan stil pisanja vidimo da Evgenije nije baš pun integriteta i nesebičnosti. Posle stričeve smrti, nasleđuje njegovu zemlju i odlazi na selo. Evgenije je opisan kao kicoš; savršena kosa i garderoba, voli igranke i sve što je karakteristično za viši stalež. Mladić koji je drag i umom raspolaže... Pedantan, ali sposoban momak. Sve u svemu, arogantan moron. Vidite li jasnu razliku između njegovih i mojih reči? To me dovodi do sledeće stavke. Stalno govorim da nekako više volim način pisanja nego zaplet. Mogu da podnesem jednostavan zaplet ako je odlično napisan. I ovo je dobar primer za to. Zaplet je prilično jednostavan (tako da o njemu ne mogu da pišem); sve je u Puškinovom talentu: prelep stil pisanja koji hipnotiše i najrezervisanije ljudsko biće na planeti. Međutim, nemojte me pogrešno shvatiti. Možda je zaplet jednostavan, ali ipak je uspeo – na malo stranica – da obuhvati one više i najgore aspekte ljudske prirode. Tu je arogantan i plitak glavni lik, snažan ženski lik koji voli da čita, zanimljiv obrt, brojne reference na druge autore i knjige (nivo literarnog ushićenja raste iz minuta u minut), komplikovan završetak i Puškinov vrhunski stil i mudre misli. Ne tražim ništa više od toga. Knjiga mi se VEOMA svidela.
Izvor: Goodreads
Prevod: Borivoje Dožudić
