Prikaz knjige „Druga planina“ Dejvida Bruksa – vodič za samopomoć kako da izbegnete sami sebe
Najbolja knjiga prema izboru kolumnista Njujork tajmsa ipak navodi da nećemo naći zadovoljstvo u srednjim godinama ukoliko se ne posvetimo određenom cilju ili zajednici.
„Zadovoljni ljudi su oni ljudi koji pronađu svoju drugu planinu.“
Pre nego što je to postao sveobuhvatni termin za sramotne poroke sredovečnih muškaraca, „kriza srednjih godina“ imala je određeno značenje: onaj trenutak, u bilo kom vremenu posle trideset pete godine, kada se čini da ciljevi kojima težite u svojim zrelim godinama više nemaju smisla.
Dovoljno je loše ukoliko niste uspeli da ostvarite svoje ciljeve po pitanju karijere, zaradite poštovanje svojih poznanika ili da odnegujete izvestan način ponašanja. Međutim, na neki način još je gore ukoliko vam je to pošlo za rukom, jer je onda isuviše očigledno da takve stvari ne donose istinsko ispunjenje.
Prema metafori Dejvida Bruksa, uspeli ste da dostignete vrh „prve planine“ svog života, samo da biste otkrili da pogled i nije toliko veličanstven i da se ne osećate ispunjeno. Istinski zadovoljni ljudi su oni koje je najčešće neki šok, poput razvoda ili teških gubitaka, nagnao da pronađu svoju drugu planinu, prepuštajući se široj slici života i odričući se života koji su dotle želeli, jer ih ne zanima šta drugi očekuju od njih.
Delimično, Bruksova nova knjiga vam daje i mapu ovog putovanja: ona je vodič za samopomoć kako da pobegnete od zatvora u kom ste sami sebe zatočili.
Bruks smatra da je ova kriza u životu društevene prirode. Savremeno društvo je kolektivno nasukano na prvoj planini, ono je kultura radikalnog individualizma koja nas deli na „nesigurne i manje uspešne“ i one za koje nikakva nada ne postoji, dok su oni pređašnji samo nešto manje srećniji od potonjih, a plemensko pripadanje ipak nudi jedan među retkim osećajima, osećaj da nečemu pripadate.
Knjiga se temelji na pričama ljudi koji su načinili ključni korak prema drugoj planini, a to je posvećenost – supružniku, zajednici, veri ili filozofiji. „Svet im govori da budu poslušni konzumenti, ali oni žele da budu oni koji će birati na koji način prihvataju određene stvari – sa moralnim razlozima“, piše Bruks. „Svet im govori da budu nezavisni, ali oni žele međuzavisnost.“
„Nisam pripadao ničemu, bio sam usamljen, ponižen, odbačen“, on piše. „Imao sam veliku potrebu da se namećem svojim prijateljima, na načine koji su u današnje vreme sramotni, a kojih ne želim uopšte da se prisećam, čak se trudim da to zaboravim… Sa svoje dvadeset dve godine suočavao sam se sa problemima sa kojima se susreću umovi pedesetdvogodišnjaka.“
Bruks se oduvek postovećivao sa svojom publikom, još od odlične knjige „Bobos in paradise“ (napisane 2000. godine), koja je odvažno targetirala „buržujske boeme“, sa svojim preskupim kućnim aparatima, odevnim predmetima i nameštajem.
Kao i u većini Bruksovih dela, i ovde je kritika upućena njegovom konzervativnom temperamentu koji ga zaslepljuje, te je stoga sebi dodelio ulogu da na višem nivou političkih reformi ispravi sve društvene bolesti koje ga muče.
Iako bi ovakvom pristupu trebalo odati zasluge, on je svakako isuviše lako pribežiste za one koje se radije ne bi bavili sobom i dublje se zagledali u sebe. Pozivanje da se naprave određene političke promene bilo bi mnogo manje zastrašujuće od zahteva da vi sami možda treba da „promenite planinu“.
Parafrazirajući T. S. Eliota, Bruks piše da je glavna iluzija savremene politike ta što nas je ubedila da „mi možemo da izgradimo sistem koji funkcioniše besprekorno, a da ljudi u njemu ne moraju da budu dobri ljudi“. Ova snažna knjiga, Bruksova najbolja do sada, može posebno biti značajna onima koji su ubedili sebe da im nije potrebna.
Autor: Oliver Burkeman
Izvor: theguardian.com
Prevod: Nataša Đuričić Marković
