Prikaz knjige „Deseti decembar“, Džordža Sondersa
Otkad je davne 1996. godine objavljena Sondersova debitantska zbirka kratkih priča pod nazivom „CivilWarLand in Bad Decline“, novinari i književni teoretičari su pokušavali da pronađu prave reči da opišu njegov rad. Nisu u tome imali mnogo uspeha. Autora kratkih priča i romana su mnogo puta opisali rečju „originalan“, što je, svakako, istinita ocena – ali ni izbliza dovoljna. Sonders uspeva da poveže elementne naučne fantastike, horora i komedije u samo njemu svojstvenu formu književne fikcije. Čak su i naslovi njegovih kratkih priča krajne neuobičajeni („Downtrodden Mary's Failed Campaign of Terror“ ili „My Flamboyant Grandson“).
Ali, svojom novom zbirkom kratkih priča, Sonders je dokazao da je i majstor žanra u kom je malo ko verovao da će se okušati – a to je realizam. To ne znači da je odustao od bizarne, distopijske fikcije zahvaljujući kojoj je postao jedan od najpriznatijih savremenih pisaca; sve to je i dalje prisutno. Međutim, u ovoj novoj knjizi, njegova drska ekscentričnost ublažena je mračnom trezvenošću i osećanjem da je svet u kojem živimo često mnogo nadrealniji i suroviji od bilo kakve satire. Knjiga „Deseti decembar“ zasigurno predstavlja najveće iznenađenje koje nam je ovaj autor priredio, ali je istovremeno i njegovo najbolje delo. Sondersov nov, prizemniji ton naročito je očigledan u priči „Pobednički krug“, mučnoj i brutalnoj priči o napadu i pokušaju otmice jedne mlade devojke. Proza je besprekorna, ali užas postaje stvaran kada shvatimo da nam Sonders neće dozvoliti da skrenemo pogled. Autor nam jasno daje do znanja da oslobođenje, ako do njega dođe, neće izlečiti bol zbog svega što se već dogodilo.
Za nijansu manje mračna, ali emocionalno jednako upečatljiva je naslovna priča, u kojoj usamljeni dečak, sa bujnom maštom, odlazi u šetnju u potrazi za prilikom da se izvede neko herojsko delo. Jednom ranije je umalo uspeo u tome kada je spasavao umirućeg rakuna: „Stvarno je ponižavajuće što nikada nisi nikoga spasao... To je bilo tužno. Nije se dobro snalazio sa tugom.“ Na kraju, dečak uspeva da donese neku vrstu spasenja drugoj osobi, ali to ne izgleda onako kako se on nadao.
Najupečatljivija priča iz zbirke „Deseti decembar“ nesumnjivo je „Dnevnik o Semplika devojkama“, priča izuzetna kako po svojoj originalnosti, tako i po neumoljivom osećanju tuge. Napisana kao niz dnevničkih zapisa, priča prati jednog pripadnika srednje klase, nezadovoljnog jer nije u stanju da svojoj kćerki obezbedi bogatiji, pomodan način života za kojim ona žudi. Nakon dobitka na lutriji, narator kupuje najnoviji statusni simbol: baštenski ukras „Semplika devojke“ – mlade imigrantkinje spojene hirurškom žicom koja prolazi kroz njihove glave. Nije siguran zbog čega su mu one potrebne, ali prosto zna da jesu: „Gospode, daj nam više. Daj nam dovoljno. Pomozi nam da ne zaostanemo za drugima. Zbog dece. Ne želimo da ih uplaši to koliko smo iza ostalih.“
Ovo je verovatno Sondersova najjača priča do danas, ali je takođe i najrealističnija i to je ono što je čini zastrašujućom. Za sve one koji prate savremenu američku kulturu – objektivizaciju žena, opsednutost trošenjem i opštu neosetljivost prema nasilju – ovaj zaplet je pun pogodak.
Najlakše bi bilo poverovati u ocenu da Sondersova fikcija prikazuje društvo na način na koji se stvarnost ogleda u iskrivljenim ogledalima zabavnih parkova – slike izgledaju poznato, ali su zapravo do krajnosti iskrivljene i nestvarne. Međutim, zbirka „Deseti decembar“ pokazuje da nije tako – ono za šta smo mislili da je košmar, zapravo predstavlja našu novu realnost. Ona takođe dokazuje da je Sonders jedan od najboljih savremenih američkih pisaca fikcije, i da su njegove priče onoliko uvrnute, jezive i poražavajuće koliko i sama Amerika.
Autor: Majkl Šaub
Izvor: npr.org
Prevod: Maja Horvat
