Prikaz knjige „Deseti decembar“ Džordža Sondersa – knjiga zbog koje ćete ponovo zavoleti ljude
Kada sam, prvi put, završio čitanje knjige „Deseti decembar“, nalazio sam se u jednom kafeu u Noting Hilu. Sedeo sam, u miru, za sasvim običnim doručkom, i zaplakao sam. Bio je to jedini put, ne računajući povrede iz detinjstva i ljubavne jade, da sam zaplakao na javnom mestu – a ovoga puta, razlog je bila kratka priča na tridesetak strana. Okružen gomilom dečjih kolica i posmatrajući zbrku koju su pravili džemom umazani mališani, sedeo sam nad zaboravljenim doručkom, pomalo suznih očiju i razmišljao o ljudima.
Svih deset priča u zbirci „Deseti decembar“ Džordža Sondersa govore o ljudima. Koliko god bilo neobično okruženje – futuristička zatvorska laboratorija ili vrt porodice iz srednje klase u kojem su baštenski ukrasi statusni simbol – Sondersove priče su uvek o ljudskosti i smislu koji pronalazimo u malim stvarima, trenucima ili gestovima. Autor slika potresne portrete porodičnog života i smrti. Moglo bi se reći da su ovi portreti melanholično srećni, svaka priča donosi neke male istine koje istovremeno zabavljaju i izazivaju nelagodu.
Svaki put kada sam pročitao ove priče, došao sam do istog zaključka da su prva i poslednja najsnažnije. Priča „Pobednički krug“, prva po redu, savršeno je iskrojena priča ispričana iz tri različita ugla: devojčica koja se jednog mirnog poslepodneva smuca sama oko kuće; neimenovani čovek koji dolazi svojim kombijem da je kidnapuje; i neurotični dečak iz kuće preko puta, koji razmišlja šta da preduzme dok iz svog dvorišta posmatra otmicu. Poslednja priča iz knjige, po kojoj zbirka i nosi naziv, „Deseti decembar“, govori o čudnom, bucmastom dečaku koji sam proživljava svoje zamišljene avanture u snegom pokrivenom parku, i o starijem čoveku obolelom od neizlečivog oblika raka, koji je u trenutku očajničke lucidnosti, rešio da ostane u parku dok ga hladnoća ne ubije. Priča ima samo tridesetak strana, ali tiha veličanstvenost poslednje scene tera suze na oči – čak i na javnom mestu kakav je, recimo, krcati londonski kafe.
Sonders je majstor opisa. O jednom liku je napisao: „Izgledao je kao onaj krevet na koji se na žurkama odlažu kaputi.“ Ili, govoreći o čoveku koji razmišlja o posledicama svađe sa ženom: „... taj osećaj, taj osećaj da ste ponovo prihvaćeni, osećaj da se nečija naklonost prema vama uvećala kako bi obuhvatila sve nove mane koje ste upravo ispoljili“. Ili kada opisuje scenu seksa pod dejstvom narkotika: „Spopali smo jedno drugo kao razigrani štenci, ili supružnici nakon što je jedno od njih imalo blizak susret sa smrću.“
U jednom članku iz 2005 godine, Sonders je napisao: „Došao sam do jednog izuzetno moćnog saznanja: mi imamo načina da svoje želje dočaramo nepoznatim ljudima.“ I upravo ovo saznanje donosi dubinu njegovom pisanju: bezbroj nežnih rečenica koje iskaču iz njegovih priča, blistavi odsjaji unutrašnjeg prepoznavanja – I ja to radim! I ja sam to nekad pomislio! – takva slatka jasnoća da ne možete da odolite pomalo neprijatnom osećanju da vas je neko u potpunosti razumeo.
Mi često sebe smatramo izuzetnim i superiornim u odnosu na bezlične mase; mi smo zvezde sopstvenih televizijskih šou-programa, dok su svi ostali manje važni – manje kompleksni, manje iznijansirani od nas. Utešno je verovati da niko ne može da misli onako kako vi mislite: niko ne radi ovo osim mene. Ali, slika ljudskosti koju nam nudi Sonders je slika čovečanstva ujedinjenog u haotičnosti, sitničavosti i samosvesti, dok smo istovremeno blagosloveni suštinskom, nepopravljivom dobrotom kojoj je samo potreban pravi podsticaj kako bi se ispoljila - ponekad je dovoljno da budete u stanju da poplaćate račune, a ponekad je potrebno da izvršite samoubistvo kako biste sprečili smrt nekog drugog.
Zbirka „Deseti decembar“ je savršeni protivotrov za svako lagano štivo: knjiga koja će ponovo ojačati posustalu ljubav prema fikciji, knjiga koja će sa lakoćom vratiti osećaj poštovanja prema onome što jedan veliki pisac može da postigne na samo nekoliko stranica.
Ako odlučite da pročitate ovu knjigu na domoru, kad se budete vratili u svoju rutinu svakako ćete je se setiti. Setićete se da u njoj možete pronaći utehu– u tom slatkom osećaju koji izazivaju njegove rečenice; u osećaju da smo poznati i prepoznati, da sa svim svojim jedinstvenim osobinama, zapravo uopšte nismo jedinstveni. Ovo je knjiga zbog koje ćete ponovo zavoleti ljude.
Autor: Šon Kejn
Izvor : theguardian.com
Prevod: Maja Horvat
