Prikaz knjige „Crvene duše“: Sutra će nestati i iluzije
Od Staljinove smrti do raspada sovjetskog bloka, prvi roman Pola Grevejaka, ambiciozan i nesvakidašnji, oslikava život u Moskvi.
Kad kažemo da su „Crvene duše“ ambiciozni prvenac, ne kažemo to samo zato što broji preko četiristo strana. Velika freska koja prikazuje svakodnevni život u Moskvi u rasponu od četrdesetak godina, od Staljinove smrti (1953) do sutrašnjice koja razbija iluzije o sovjetskom bloku, knjiga Pola Grevejaka istovremeno donosi i veoma živopisnu priču.
Ne oklevajući da se oglasi i iskazujući svoje saučesništvo sa junacima i sa čitaocem, rado se šaleći, pripovedač „Crvenih duša“ stoji uz svoje obične heroje i dobro pazi da ih ne osuđuje. On ne studira rusku dušu, pušta je da diše prilikom svakog svog uplitanja, ide tako daleko da deli sa nama osobenosti humora u kojem su Sovjeti pronašli izlaz: „Vic je, međutim, prilično dobar – i vaš pripovedač vam ga, drage volje, sa zadovoljstvom prenosi…“
Humor je zaista bio potreban da u to vreme u Moskvi prihvatite život takvim kakav je. Čak i kada ste poput Vladimira Katuškova mladi komunista sa uverenjima, koga je Staljinova smrt ostavila u žalosti i poput siročeta. Srećan što je zaposlen u Glavlitu, administraciji zaduženoj za cenzuru knjiga i štampanih materijala, njega u početku iznenađuje, čak i vređa, nedostatak požrtvovanosti njegovih drugova.
Zabranjeno bez osnova
Izvršavajući svoj zadatak savesno, cenzurišući priče u kojima „likovi pokazuju tipično antisovjetsko licemerje: održavaju tajne sastanke na kojima kritikuju partiju, dok je javno hvale!“, on ipak primećuje da mu se određeni tekstovi dopadaju i diskretno odobrava njihovo objavljivanje. Ne odričući se svoje vere u komunizam, cenzor se suprotstavlja na svoj način onom što smatra da je zabranjeno bez osnova.
Život teče glatko. Sprijateljuje se s kino-operaterom „Goskina“, koji prikazuje filmove zvaničnicima Partije pre nego što ih cenzuriše. Prilika da otkrijemo Tarkovskog (1932–1986) i celu novu generaciju filmskih stvaralaca. Zaljubljuje se u Agrafenu, sa kojom će se venčati, i shvata da i ona poput većine Sovjeta čita zabranjene publikacije, „samizdate“, koje s njim deli. „Što ih je više čitao“, objašnjava pripovedač, „Katuškovu su se samizdati sve više sviđali. Iz jednog prostog razloga: zasmejavali su ga. To je bio pomalo surov smeh, na račun sveta, ali, pre svega, na sopstveni račun ‒ kao kad udarimo u uličnu svetiljku zato što smo pratili pogledom neku ženu. Otrovan smeh, jer vas prisiljava da se pogledate u ogledalo. I prestanete da lažete sami sebe, ali i da uzimate 'sve to' mnogo ozbiljno.“
Ako svaki od glavnih likova postaje u sebi disident, niko od njih ne prolazi granicu i ne protestuje javno. Svi delaju kako sistem nalaže i više ili manje uživaju slobodu koju on nudi, shodno samim promenama vlasti. Izdaleka se ipak čuje glas Solženjicina i njegovog „Arhipelaga Gulag“ (1973). „Ali izgleda da ogromna većina stanovništva nije mnogo marila za ’lične slobode’.“ Pod Brežnjevom vlašću „živelo se bolje nego pre. Eto. Ne mnogo bolje. Ali malo bolje… I kako nisu videli susedovu livadicu s druge strane gvozdene zavese, nisu ni mislili da je trava kod njega mnogo zelenija.“
Istorija je tu, u pozadini romana. Međunarodne krize se pominju, promene vlasti kod probuđenih zemalja. Ali kad je reč o svakodnevici, život se nije mnogo promenio. Usred raketne krize 6. septembra 1983. „Vladimir Katuškov se probudio u svetu u kome je napetost bila na vrhuncu. Ali on nije imao pojma o tome. To je u Glavlitu bio običan utorak. Dug kao gladna godina.“
Pol Grevejak uspeva da nam dočara život tih ljudi koji su predstavljeni pod sovjetskim režimom kao „aveti propalog sna“, a da nikad nismo čuli, međutim, da je bio nezaslužen. Približavajući nam njihova nadanja, kompromise ili pasivni otpor, on spašava sive živote ovih crvenih duša.
Izvor: lemonde.fr
Prevod: Maja MIhajlović
