Prikaz knjige „Časovničareva kći“ – Kuća kao glavna junakinja
Odmah posle vrlo efektnog prologa koji nas smešta u šezdesete godine devetnaestog veka kada počinje radnja, ona se prebacuje u leto 2017. godine. Tada upoznajemo glavnu junakinju Elodi, londonsku arhivistkinju koja u skladu sa prirodom svog posla nalazi kožnu torbu sa jednom fotografijom i sveskom sa skicama uključujući i crtež kuće o kojoj joj je pričala pokojna majka. Elodi započinje istragu u kojoj otkriva da je posredi kuća Birčvud na Temzi, gde je živeo slikar Edvard Redklif i gde je poginula jedna žena. U tom procesu senzibilna i strpljiva glavna junakinja, i ne znajući to, neće biti prepuštena sama sebi: otkako se skine prašina sa uramljenog portreta časovničareve kćerke, praktično naslovne junakinje Birdi Bel, ova će u nekom smislu postati njen vodič i mentor u vezi sa Birčvudom. Tako se upravo posredstvom inteligentne, lojalne i dobrostive Birdi sjedinjuje mnoštvo likova i njihovih priča te najviše rasvetljuje ono što je čitaocu isprva nevidljivo.
Ispostavlja se i da deda ujak glavne junakinje Tip iz prve ruke zna dosta toga o kući, ali i da mnogo više zna nego što priča. U priči se pojavljuje još bitnih likova (Loren, Džulijet, Fredi, Ada, Pipa, Lusi...), većina njih takođe sa svojim tajnama. Sve junake povezuje sličnost života koji su vodili, u najmanju ruku zato što je svaki obeležen gubitkom voljenog bića. Pozicije pripovedanja se menjaju kao i, još znatno više, vremenske linije, pri čemu pojedine epizode prividno ne spadaju u glavnu liniju radnje. Ovakav koncept je nameran: prošlost je često sama po sebi često složena i naizgled zbrkana i – naravno – ne protiče pravolinijski; a sredina devetnaestog veka je, s obzirom na tadašnje poimanje umetnosti, magije i osećaja gubitka i pripadništva, primamljivo drugačije vreme od prvih decenija dvadeset prvog veka. S druge strane, zahvaljujući pre svega stilu u kojem se jednaka pažnja posvećuje dokumentarnom koliko i ambijentalnom, ali i emocionalnom (sa toplom setom kao primarnim osećanjem), čak i onaj čitalac koji isprva biva obeshrabren temporalno-dramaturškom složenošću, ubrzo poželi da stekne konačan uvid u pripovest tako da biva uvučen u nju do kraja. Tek tada on može da uklopi sve deliće pazla u sliku u kojoj je kuća jedan od junaka ako ne i glavni junak romana, jer ona sadrži tajni koliko svi likovi zajedno, sa svojim ljubavima, mržnjama, prijateljstvima, (ne)lojalnostima i sukcesivnim intrigama koje uključuju i pljačke i ubistva. Osim toga, u Birčvudu se odvija većina opisanih događaja i prikazane su i njegova prošlost i trajanje kroz vreme, kao i različite funkcije koje su mu dodeljivane (umetničko pribežište, sklonište od ratova, mesto za život...). Kao takva, kuća je nalik na najbitnije junakinje štiva jer se njihovi životi menjaju s vremenom a one ne pristaju na uobičajena pravila. Postoji i jedna bitna razlika između Elodi kao formalne protagonistkinje i ostalih junakinja romana: ona uspeva da ostvari suštinsku pripadnost Birčvudu. Tako je čitaočevo poistovećenje dvostruko: sa ženom koja vodi glavnu reč u pripovesti i sa njenim središnjim zdanjem.
Autor: Domagoj Petrović
Ispostavlja se i da deda ujak glavne junakinje Tip iz prve ruke zna dosta toga o kući, ali i da mnogo više zna nego što priča. U priči se pojavljuje još bitnih likova (Loren, Džulijet, Fredi, Ada, Pipa, Lusi...), većina njih takođe sa svojim tajnama. Sve junake povezuje sličnost života koji su vodili, u najmanju ruku zato što je svaki obeležen gubitkom voljenog bića. Pozicije pripovedanja se menjaju kao i, još znatno više, vremenske linije, pri čemu pojedine epizode prividno ne spadaju u glavnu liniju radnje. Ovakav koncept je nameran: prošlost je često sama po sebi često složena i naizgled zbrkana i – naravno – ne protiče pravolinijski; a sredina devetnaestog veka je, s obzirom na tadašnje poimanje umetnosti, magije i osećaja gubitka i pripadništva, primamljivo drugačije vreme od prvih decenija dvadeset prvog veka. S druge strane, zahvaljujući pre svega stilu u kojem se jednaka pažnja posvećuje dokumentarnom koliko i ambijentalnom, ali i emocionalnom (sa toplom setom kao primarnim osećanjem), čak i onaj čitalac koji isprva biva obeshrabren temporalno-dramaturškom složenošću, ubrzo poželi da stekne konačan uvid u pripovest tako da biva uvučen u nju do kraja. Tek tada on može da uklopi sve deliće pazla u sliku u kojoj je kuća jedan od junaka ako ne i glavni junak romana, jer ona sadrži tajni koliko svi likovi zajedno, sa svojim ljubavima, mržnjama, prijateljstvima, (ne)lojalnostima i sukcesivnim intrigama koje uključuju i pljačke i ubistva. Osim toga, u Birčvudu se odvija većina opisanih događaja i prikazane su i njegova prošlost i trajanje kroz vreme, kao i različite funkcije koje su mu dodeljivane (umetničko pribežište, sklonište od ratova, mesto za život...). Kao takva, kuća je nalik na najbitnije junakinje štiva jer se njihovi životi menjaju s vremenom a one ne pristaju na uobičajena pravila. Postoji i jedna bitna razlika između Elodi kao formalne protagonistkinje i ostalih junakinja romana: ona uspeva da ostvari suštinsku pripadnost Birčvudu. Tako je čitaočevo poistovećenje dvostruko: sa ženom koja vodi glavnu reč u pripovesti i sa njenim središnjim zdanjem.
Autor: Domagoj Petrović
