Prikaz knjige „Bunt dece socijalizma“ – Pljuni istini u oči

Novi talas je pre tri godine prevalio četrdesetu. Bilo je krajne vreme za studiju o ovom najvažnijem i najprogresivnijem muzičkom pravcu domaće rok i pop muzike u Srbiji i bivšoj Jugoslaviji. Posla se prihvatio Dušan Vesić, nekada rok novinar, a danas publicista sa nekoliko objavljenih knjiga, osam dokumentarnih TV serija i jednim filmom. Ponudio nam je vrednu knjigu prepunu istorijskih detalja neophodnih i za sve učesnike i konzumente domaće pop kulture, i za socijalnu i kulturnu istoriju Srbije i bivše Jugoslavije „Bunt dece socijalizma“. Priča o novom talasu, koju je ovog leta objavila beogradska Laguna.

Vesić definiše novi talas kao „pokret, trend ili modu u umetnosti, književnosti ili politici, kojima se prekida sa tradicionalnim vrednostima ili tehnikama“. U zapadnoj muzici se ovaj termin javio polovinom sedamdesetih godina prošlog veka. Iz njega su izrasli pank i elektronska muzika. Trend brzo prelazi u Jugoslaviju, pa krajem sedamdesetih nastaju bendovi: Pankrti, Paraf, Termiti, Prljavo kazalište, Azra, Haustor, Film, Parlament, Pekinška patka, Idoli, Električni orgazam, Šarlo akrobarta, Piloti i Lačni Franc. Vesić ih prati u veoma kratkom periodu, od 1977. do 1982. godine, kada se po njemu završio novi talas.

Šta od Vesića možemo da naučimo o novom talasu što nam do sad nije bilo poznato ili o čemu smo imali zablude? Prvo, jugoslovenski novi talas je nastao u Ljubljani i Rijeci. Ne u Zagrebu i Beogradu, kako se obično misli. Prve YU novotalasne grupe bile su Pankrti i Paraf, koje su oformljene 1977. godine, da bi iduće godine objavile prve singl-ploče. Tek kasnije dolaze zagrebački, a potom i beogradski novotalasni bendovi. Drugo, najveći direktan uticaj na pojavu novog talasa imala je slovenačka grupa Buldožer sa svojim prvim albumom „Pljuni istini u oči“ iz 1975. godine, i dve godine pre pojave prvih novotalasnih grupa u Jugoslaviji pokazala je da je kritika establišmenta moguća i dozvoljena. Ovo je važan uvid jer je većina novotalasnih grupa nastala na kritici establišmenta.

Pojavu i značaj novog talasa otuda treba sagledati u kontekstu promene muzičkih (estradnih), društvenih, kulturnih i političkih obrazaca. U trenutku nastanka prvih novotalasnih bendova, u Jugoslaviji su postojale četiri vrste muzike: džez, zabavna, klasična i šlager. U prvoj i trećoj nema pevanja, a u zabavnoj i šlager muzici postoji strogi muzički obrazac koji se svodi na lake note i lake stihove. Sve ovo je promenjeno za samo nekoliko godina. Jugoslovensko muzičko tržište je radikalno liberalizovano ustupanjem prostora za drugačiji zvuk, formu i tekstove. Novotalasni bendovi počeli su da pevaju o homoseksualizmu, menstruaciji, ljudima sa margine, iz predgrađa, politici, radničkoj klasi, vojsci, miliciji, revoluciji, Španskom građanskom ratu, masovnim ubistvima i Titu. Razume se, bilo je i ljubavnih tekstova. Bili su to tekstovi koji su vas terali da zastanete, razmislite i zapitate se.

Prve novotalasne bendove oformila su deca iz porodica srednje klase (osim Parafa), ali gledano muzički, svi su bili autsajderi. U muziku su ušli sa skromnim muzičkim znanjem i još neizgrađenim socijalnim statusom. Svi su (sem Džonija Štulića) bili veoma mladi kada su počinjali (imali su oko 20 godina), niko nije imao nikakav društveni, kulturni i muzički pedigre, nije znao da svira. Izgledalo je da su nezainteresovani za unapred poznati društveni obrazac napretka na društvenoj lestvici (opisanim, recimo, u filmu „Dečko koji obećava“ u delu pre nego što Dara Džokić lupi veslom Aleksandra Berčeka u glavu). Ovi ljudi su ponudili jedan drugačiji zvuk i drugačiju melodiju. Izgledali su drugačije. Sa ovim novim muzičkim i poetskim izrazom stvorilo se i novo, slobodnije tržište. U političkim studijama komunizma često se kaže kako je Jugoslavija spadala u najliberalniju zemlju komunističkog bloka. Novi talas je bio jedan od razloga zašto je to bilo tako.

Vesić se dotiče i najvažnijeg pitanja vezanog za fenomen novog talasa: da li je imao politički potencijal za ozbiljnije društvene i političke promene i zašto se raspao? Novi talas je bio politički precenjen, tvrdi Vesić. Većina njegovih muzičara nije bila politički osvešćena. „Treba ponoviti: novi talas u Jugoslaviji nije bio usmeren ni protiv sistema, ni protiv režima. Ako je bio usmeren protiv nekoga ili nečega, bio je usmeren protiv mentaliteta.“

Ova zabluda, da je novi talas hteo ili uopšte mogao nešto politički da promeni, uglavnom je stvorena zbog Džonija Štulića čije su pesme pozivale ljude na akciju, koji je imao politički angažovanije tekstove od svih drugih i sam sebe definisao kao revolucionara („Ja nisam trgovac, ja sam revolucionar“; „Da znam engleski, srušio bih Ameriku“). Ovo, međutim, nije bilo uobičajeno samorazumevanje novotalasnih bendova. Ostali sebe nisu videli kao revolucionarnu snagu. Električni orgazam se gadio politike, a Pero Lovšin iz Pankrta je rekao u jednom intervjuu: „Jasno nam je da nismo nikakve mesije koje treba pošto-poto slediti u svemu. Mi smo deo naprednih strujanja.“ Novi talas nije bio borba za političke, već za umetničke slobode. Vesić ovo pokazuje analizom ploča Idola i Šarla akrobate, „Odbrana i poslednji dani“ i „Bistriji ili tuplji čovek biva kad...“, respektivno. „Odbrana“ je snimljena, pa onda slučajno cela obrisana, da bi proces snimanja počeo iz početka. Kako je objasnio Goran Vejvoda, ta ploča predstavlja paradigmu umetničke slobode da se neprekidno traga „za nečim što može da zvuči drugačije, da se snimi drugačije, kako nešto može da se izbriše drugačije“. Ovakvo eksperimentisanje sa samim procesom snimanja bilo je nezamislivo za šlager i popularnu muziku toga vremena. Na „Bistriji ili tuplji…“ nalazi se pesma Ljubavna priča, psihodelični urnebes, koji liči na slobodnu džez formu à la Džon Koltrejn sa ploče „Ascension“ iz 1966. godine. Jednom kada je ovako nešto bilo objavljeno u domaćoj diskografiji, umetnička sloboda je postala neograničena. Sada ste mogli da radite šta želite.

Novi talas, dakle, nije promenio jugoslovensko društvo ili politiku, ali je promenio kulturne obrasce i muzičko tržište. Visoki tiraži više nisu bili privilegija estradnih grupa i pevača kao što su Mišo Kovač, Novi fosili ili Bijelo dugme. Ovakav razvoj domaćeg muzičkog života nije bio niti nužan, niti predvidiv. Ni u jednoj drugoj komunističkoj zemlji tada se nije desilo ništa slično, a ni u mnogim kapitalističkim zemljama, gde su umetničke slobode bile veće. Jugoslovenski novi talas ne samo da je bio autentičan (nije bio puka kopija britanskog panka, kako se često misli), već je otvorio prostor za narednu generaciju muzičara koja više nije morala da svira lake note i peva lake stihove. Posle 1982. na scenu stupa niz novih bendova koji izmiču estradnim obrascima iz sedamdesetih – Laibach, Partibrejkers, Luna, E. J. Kurtovich, Psihomodo pop, EKV, Zabranjeno pušenje, KUD Idijioti, Let 3 itd. Sve ove grupe karakteriše inovativnost bilo na muzičkom, bilo na tekstualnom nivou. Bez prostora koji su otvorili novotalasni bendovi, njihovi muzički i poetski izrazi ne bi bili mogući. Ili bi bili drugačiji.

Zašto je novi talas propao? Vesić nudi kratak odgovor: zato što je bio politički neosvešćen i zato što nije imao odgovor na rast i uticaj hevi-metala. Možda bi moglo da se doda i sledeće – zato što se većina ovih bendova komercijalizovala i postala deo establišmenta. Čini se da je njihova komercijalizacija bila neizbežna, barem za veći deo novotalasnih bendova. Već 1983. godine dobili smo potpuno drugačije ploče od Prljavog kazališta („Korak od sna“), Idola („Čokolada“), Filma („Sva čuda svijeta“) i Električnog orgazma („Les Chansones Populaires“). Nešto kasnije pridružuju se i ostali. Haustor izdaje „Bolero“ (1985), a Piloti „Kao ptica na mom dlanu“ (1987). Ovakve ploče od ovih bendova bile su nezamislive 1981. ili 1982. godine. Jura Stublić se žestoko posvađao sa ostatkom benda kada je posle ploče „Film u Kulušiću – live!“ na probu doneo da uvežbaju Sjećam se prvog poljupca. (Ostavio ju je za 1987. godinu.) Istina, nekoliko bendova i pojedinaca (Koja, Azra, Pankrti, Paraf) probalo je da produži stil, ali to je sada bio rad u okviru slobodnog prostora koji je stvoren novim talasom, a ne više sam novi talas.

Autor: Dušan Pavlović

Izvor: Vreme