Prikaz klasika Hermana Melvila „Mobi Dik“

Dana 5. avgusta 1850. grupa pisaca i izdavača popela se na planinu Monjument u Masačusetsu. Među piscima na ovoj ekskurziji su se našli Natanijel Hotorn, autor „Grimiznog slova“, tada tek objavljenog bestselera (iako taj izraz još nije bio u upotrebi), i mladi pisac Herman Melvil, koji se, nakon veoma uspešnog debija  romanom „Tajpi“, mučio da završi obimnu priču o odrastanju na brodu kitolovcu u Južnim morima.

Melvil, koji je imao samo 31. godinu, nikada nije sreo Hotorna. Ali posle dana provedenog na svežem vazduhu, ispijenog šampanjca i iznenadne provale oblaka, mlađi čovek je bio opčinjen svojim novim drugom, koji je „posadio proklijalo seme u njegovu dušu“. Retko su se u angloameričkoj književnosti dešavali ovako sudbonosni susreti.

To je bilo privlačenje suprotnosti. Hotorn, rodom iz stare novoengleske porodice, bio je pažljiv, prefinjen i povučen; „mračni anđeo“, kako ga je neko opisao. Melvil je bio otrcani, pričljivi, romantični Njujorčanin trgovačkog porekla. Oba pisca su bila na ivici bankrota i svaki je, na svoj način, bio autsajder.

Usledila je žarka prepiska između njih dvojice. Melvil je zapravo bio toliko zaluđen, da se sa ženom i decom preselio u Hotornov komšiluk. Tako oslobođen, ispunjen i inspirisan, dovršio je „Mobi Dika" odnosno „Kita", u proleće 1851. godine. U ranom čitanju rukopisa, Hotorn ga je nahvalio u pismu, koje je, nažalost, izgubljeno. Imamo samo Melvilov ushićeni odgovor („Tvoje srce kuca u mojim grudima, a moje u tvojim, a oba u Božijm...“) i, zatim, Melvilovo divljenje Hotornovom geniju u obliku posvete na početku romana „Mobi Dik“.

Koliko je zapravo homoerotično bilo ovo prijateljstvo? Niko nikada neće saznati; to ostaje jedna od misterija. Sa sigurnošću možemo da kažemo jedino da je, posle uspona na Monjument, Melvil usvojio Hotornovu ideju romanse kao simbolične vrste fikcije mešanog žanra i na neki način je oslobodio svoj kreativni genije u stvaranju nove knjige.

I to je sve, jer za mene je „Mobi Dik“ najveći američki roman, izvor i inspiracija svemu što prati američki književni kanon. Prvi put sam ga pročitao, nadahnut preporukom nastavnika engleskog, kada sam imao otprilike 15 godina i od tada je uz mene. „Mobi Dik“ je knjiga kojoj se iznova vraćate da biste pronašli nova blaga i zadovoljstva, skladište jezika, događaja i čudne mudrosti.

Genijalnost ovog romana prepoznata tek dugo nakon piščeve smrti. Od čuvene uvodne rečenice („Zovite me Ismail“), on ubacuje čitaoca u pripovedačevu potragu za smislom.

Ismail je autsajder. Ono što sledi jeste veoma moderan, ali u osnovi viktorijanski roman, koji se proteže na 135 poglavlja. To je uzbudljiv, neverovatan, povremeno frustrirajući književni performans koji se, od svog apokaliptičnog vrhunca više ne ispušta iz ruku.

Kada se Ismail ukrca na brod, njegova obična potraga postaje deo jedne mračnije potrage, kada se kapetan kitolovca osuđenog na propast, monomanijakalni Ahab otisne na more da bi se osvetio velikom belom kitu koji mu je odgrizao nogu. Ovaj „grandiozni, bezbožni, božanski čovek“, jedan od najboljih književnih junaka, „ludi Ahab, čovek koji stalno pravi planove, taj neumorni i odlučni gonilac Beloga Kita“ – ne juri samo svog neprijatelja, „ogrnutog fantoma“, preko okeanskih prostranstava, već se bori i sa Bogom koji vreba iza „nerazumne maske“ simbolizovane u kitu.

Naposletku, lov na kita – nešto što je mladi Melvil iskusio lično – postaje priča o opsesiji, o istraživanju smisla života.

Pored Ahaba i Ismaila, u obimnom romanu postoje brojni sporedni likovi, tetovirani harpuner Kvikveg, glavni mornar Starbak, Dagu i Fedala Parsi – tipično američka posada. I tako „romansa“ (Hotornov izraz) inspirisana istinitom pričom o Eseksu, kitolovcu koji je potonuo novembra 1820. posle napada ulješure u Pacifičkom okeanu, postaje nešto nalik na zastrašujuće (i povremeno nesnosno) morsko putovanje, koje kulminira uzbudljivom trodnevnom poterom tokom koje Mobi Dik uništi Pikvod. Ismail preživi da ispriča priču držeći se za Kvikvegov izrezbareni sanduk.

„Mobi Dik“ se obično opisuje kao roman o prirodi, gde se došljak Ismail suočava sa nepojmljivim beskrajem mora, boreći se sa velikim egzistencijalnim pitanjima. To nije netačno, ali postoji još jedan „Mobi Dik“, pun grubog humora, mudrih, komičnih trenutaka i duhovitih doskočica. „Bolje spavaj sa treznim kanibalom“, kaže Ismail, kada silom prilika mora da deli krevet sa tetoviranim Kikegom, „nego sa pijanim hrišćaninom“. Za one čitaoce koje plaši tmurno veličanstvo romana, humor je dobar način da probiju led.

Zanimljivost o nastanku romana

Priča o objavljivanju „Mobi Dika“ tema je brojnih radova i predstavlja studiju slučaja u angloameričkom suizdavaštvu iz sredine XIX veka.

Melvil, kome je falilo novca, zapravo je potpisao prvi ugovor za ovaj roman, tada poznatiji kao „Kit“, sa britanskim izdavačem Ričardom Bentlijem. Ali je štampanje knjige zadržao u Njujorku, kako bi mogao da nadgleda korekturu i pisao je Hotornu iz Njujorka da mora da radi i crnči na „Kitu“ dok prolazi kroz štamparsku presu. Zapravo, istovremeno je radio na ispravkama rukopisa i lekturi završenih delova.

U međuvremenu, Melvil još nije obezbedio ugovor sa američkim izdavačem. Kao rezultat, britanska verzija se razlikovala od američke u stotinama detalja. Najvažnija je bila promena naslova. Poprilično kasno, pisao je Bentliju: „'Mobi Dik' je pravi naslov za knjigu, jer je to ime određenog kita koji je, ako smem da kažem, junak romana“.

Bentli, izgleda, nije brzo odgovorio. 18. oktobra, englesko izdanje, „Kit“, je objavljeno u tiražu od samo 500 primeraka. Zatim se, 14. novembra, američko izdanje, „Mobi Dik“, konačno pojavilo kod izdavačke kuće Harpers. Veoma značajno je i to što je američka verzija imala epilog, koji objašnjava Ismailovo čudesno preživljavanje i, prema tome, kako je priča o velikom belom kitu mogla da bude ispričana.

Iz nepoznatog razloga, epilog ne postoji u britanskoj verziji. Britanski kritičari su bili zbunjeni što čitaju knjigu ispripovedanu iz prvog lica, kada pripovedač očigledno nije preživeo da ispriča priču. Zato je list Spektejtor prigovorio: „U romanu ne treba da postoji ništa što je pisac fizički ne bi modao da zna: prema tome, on ne može da opisuje razgovore ako su svi izginuli“. Dva druga lista su se pitala kako je moguće da je pisac preživeo da ispriča priču. Ishod svega su bili zbunjenost i loše engleske recenzije. One bacaju senku na američki prijem romana. Melvilova karijera se nikada nije stvarno oporavila. Hortonu je pisao 1856: „Manje-više sam se odlučio da budem uništen“.

Kada je umro, Melvil je bio bukvalno zaboravljen, jer rukopis romana „Bili Bad“ još nije bio objavljen. Danas je „Mobi Dik“, prema Oksfordskom priručniku za englesku književnost, „najbliži američki pristup epskoj nacionalnoj prozi“.

Preuzeto sa: theguardian.com

Prevod: Đorđe Radusin