Prikaz autobiografije „Poslednje posvećenje“: Šta je Ozi Ozborn otkrio svojim poslednjim projektima?
Knjiga „Poslednje posvećenje“, koja donosi iscrpan prikaz poslednjih petnaest godina života legende hevi metal muzike, objavljena je istovremeno sa dokumentarnim filmom No Escape From Now, posvećenim jednom od najtežih perioda u u životu Ozija Ozborna.
Ozi Ozborn je još 2010. godine objavio opsežne memoare, ali s obzirom na sve preokrete koji su obeležili narednu deceniju i po u životu ove ikone hevi metal muzike, sasvim je prirodno što je usledio nastavak posvećen tom razdoblju. Novu knjigu „Poslednje posvećenje“ dovršio je i odobrio pre smrti u julu 2025. godine, u svojoj sedamdeset šestoj godini. U njoj se osvrće na poslednja okupljanja sa grupom Blek sabat, solo albume kojima je zaokružio karijeru, veličanstveni oproštajni koncert Back to the Beginning, kao i na mučne zdravstvene probleme koji su obeležili poslednje godine njegovog života.
Knjiga donosi i njegova intimna razmišljanja – od najmračnijih razdoblja i najvećih muzičkih trijumfa, do skromnih početaka u engleskom Birmingemu. Dokumentarac No Escape From Now, koji obuhvata period nakon 2019. godine i teških povreda vrata i kičme zadobijenih prilikom pada pa sve do koncerta Back to the Beginning, predstavlja vizuelni i narativni nastavak priče iz knjige. U nastavku pročitajte šta nam to novo otkrivaju poslednji projekti ovog muzičkog velikana.
Između osećaja manje vrednosti i rokenrola: Ozijevo detinjstvo
U knjizi Ozborn traga za korenima svoje zavisnosti, zaključujući da droga „pomaže da zakopaš neka ozbiljna sranja iz svoje prošlosti“. Deo te tame poticao je od disleksije, zbog koje je često osećao snažan stid. Ozborn piše da mu je „ustajanje i čitanje naglas pred čitavim razredom kada ne možeš da povežeš nijednu reč delovalo gore od smrtne kazne“, što mu je stvaralo „osećaj nadolazeće propasti što me prati gde god da bih krenuo“. Odrastajući u radničkoj porodici u Astonu, kvartu Birmingema, Ozborn je dobro upoznao i gorku stranu siromaštva. Taj osećaj nije ga napustio čak ni kada je stekao slavu i bogatstvo. „Bio sam ono dete iz ulice čiji roditelji nisu mogli svaki put da mu kupe sladoled kada bi naišao kombi“, rekao je u dokumentarcu. „Kada si jedino dete koje nije dobilo sladoled, to boli, znaš?“
Muzika koja je oblikovala Ozija je pre pop nego metal?
Ozbornovi najveći muzički uzori imali su malo zajedničkog sa muzikom po kojoj je postao poznat. U knjizi navodi Bitlse kao glavni izvor inspiracije u mladosti: „Kada sam otkrio njihovu muziku, činilo mi se kao da je moj svet crnobelog filma iznenada dobio boje.“ Priznaje i da ga je sedamdesetih godina opčinjavao Elton Džon, sa kojim je kasnije imao priliku i da sarađuje („Dođem kući pošto sam upravo pevao o Satani i vešticama, pa se raspekmezim uz Your Song“). U kasnijim godinama često je slušao Pitera Gebrijela, Fila Kolinsa, Kraftverk i Prinsa.
Saradnja u studiju kao jedna od retkih svetlih tačaka tokom oporavka
Ozbornova ćerka Keli upoznala ga je sa Endruom Votom, izuzetno plodnim producentom koji je bio više od četrdeset godina mlađi od Ozija. Vot će postati jedan od ključnih saradnika u poslednjem razdoblju pevačeve karijere. Nakon što je prihvatio Votov poziv da gostuje u pesmi Take What You Want, koju je producent 2019. godine snimio sa Post Malounom, Ozborn je s njim nastavio da radi na svoja poslednja dva studijska albuma – Ordinary Man (2020) i Patient Number 9 (2022). I u filmu, koji sadrži živopisne snimke njihovog zajedničkog rada u studiju, i u knjizi, Ozborn sa neskrivenim oduševljenjem govori o ovom poglavlju svoje karijere. „Iskreno, nisam bio tako uzbuđen snimanjem albuma još od ploče Blizzard of Ozz“, piše o albumu Ordinary Man, podsećajući na svoj kultni solo prvenac iz 1980. godine. U filmu pak dodaje da ga je snimanje albuma Patient Number 9 doslovno spaslo.
Gubici koji su ga proganjali do kraja
Knjiga sadrži potresno svedočanstvo o avionskoj nesreći iz 1982. godine, u kojoj su poginuli Rendi Rouds, izuzetni gitarista koji je pomogao da Ozbornova solo karijera krene uzlaznom putanjom, kao i šminkerka i kostimografkinja Rejčel Jangblad. Ozborn opisuje kako su, uprkos njegovim upornim pokušajima da potisne sećanje na nesreću, slike ili podsetnici na tu tragediju često iskrsavali na internetu, primoravajući ga da sve iznova proživljava. Nesreća se dogodila na imanju u Lisburgu, na Floridi, kada je vozač benda odlučio da provoza njih dvoje malim avionom opasno blizu autobusa. Ozborn nikada nije uspeo da se pomiri sa tragediojom koju opisuje kao „je*enu nepravdu“. Potom dodaje:„ Rendi i Rejčel su bili dve najrazumnije osobe na čitavoj turneji. Za to vreme ja sam se ponašao kao ludak, opijajući se do besvesti. Zašto su oni poginuli? Zašto to nisam bio ja?“
Bez zle krvi: Odnos sa Ronijem Džejmsom Diom
Ozborn i Dio, koji je preminuo 2010. godine, tokom godina su povremeno razmenjivali oštre reči u medijima. Međutim, Ozborn u knjizi objašnjava da među njima nije bilo istinske netrpeljivosti. „Dobro… priznajem… pričao sam svakakva sranja o Roniju tokom godina“, piše Ozborn. „Međutim, istina je da je Roni Džejms Dio bio dobar pevač. On nije bio ja… kao što ja nisam bio on.“ U filmu Ozbornova supruga Šeron i njihov sin Džek otkrivaju da je tokom oporavka Ozi gledao stare intervjue sa Diom. „On tog čoveka zapravo nikada nije ni upoznao, niti je poznavao njegovu muziku, i zbog toga mu je veoma žao“, kaže Šeron.
Gorka pilula: Poslednji album Blek sabata bez originalnog bubnjara Bila Vorda
Godine 2011. Blek sabat je najavio ponovno okupljanje originalne postave, uz planove za novi album u produkciji Rika Rubina, kao i svetsku turneju. Međutim, odnosi sa Bilom Vordom ubrzo su se zakomplikovali, pa su za potrebe snimanja albuma i turneje angažovani drugi bubnjari. Ozbornu je nedostajala ona stara povezanost među članovima benda. „Ne želim da zvučim kao da žalim zbog nečega. Ne žalim. I album i turneja bili su uspešniji nego što je iko od nas mogao da sanja. Ipak, bilo bi mnogo lepše da je atmosfera bila prijateljskija… i da je Bil bio sa nama“, piše Ozborn u svojoj autobiografiji.
Pesma Mama, I’m Coming Home kao muzička podloga braka sa Šeron
I film i knjiga donose dirljiv i ogolićen portret Ozbornovog braka, otkrivajući koliko je odnos supružnika bio važan za njegov život i karijeru. „Da nije bilo Šeron Ozborn, mene danas ne bi bilo“, kaže Ozborn u filmu, pripisujući svojoj supruzi zasluge za to što je ostao trezan – i poživeo. U jednom naročito emotivnom trenutku, dok njih dvoje sede kod kuće i razgovaraju o Ozijevom prijemu u Dvoranu slavnih rokenrola 2024. godine (kada je bolesni pevač gledao poznate muzičare koji mu se dive kako izvode neke od njegovih najvećih hitova), on otkriva da je zamalo zaplakao kada je Dželi Rol počeo da peva Mama, I’m Coming Home, moćnu baladu iz 1991. godine koja je postala njegov najveći solo hit. „Uvek mislim na tebe kada pevam tu pesmu“, Ozi govori Šeron. Muziku za ovu pesmu su napisali Ozborn i gitarista Zak Vajld, dok je tekst napisao Lemi Kilmister, frontmen grupe Motorhed. Kako Ozborn piše u knjizi, Lemiju je nekako „uspelo da rečima uhvati srž predivnog, sjebanog ludila našeg odnosa i našeg života“.
Oproštajni koncert kao oda životu i karijeri
Film dočarava punu težinu Ozbornovog poslednjeg nastupa, prikazujući neka od najvećih imena hevi metal scene kako odaju počast Princu tame. Taj koncert, kojim je Ozborn zaokružio svoju karijeru, bio je izuzetno značajan za njega, ali je očigledno podstakao i ostale izvođače da ozbiljno razmisle o sopstvenim karijerama i njihovom neminovnom kraju. „Ovo je kraj onoga čime se baviš“, kaže Džejms Hetfild iz grupe Metalika u intervjuu za film. „To je sigurno težak položaj, i ja ću jednog dana doći do toga, siguran sam. Ni sam ne znam kako ću se s tim nositi. Tako da Ozi i dalje utire put za nas.“ Bili Korgan iz grupe Smešing pampkins ističe velikodušnost Šeron Ozborn, koja je organizovala ono što on naziva „kraljevskim ispraćajem“. „Ovo je Šeronin poklon Oziju“, kaže on u filmu. „To me zaista čini poniznim, jer pogledam sebe i pomislim: ‘Ko bi tako nešto uradio za mene?’“
Autor: Henk Štimer
Izvor: nytimes.com
Prevod: Kristijan Vekonj
