Priča o značaju porodice i ljudima toplog srca koje spaja jedna reka: Predstavljen roman „Obe strane Drine“ Ljiljane Šarac
Novi roman Ljiljane Šarac „Obe strane Drine“ predstavljen je beogradskim čitaocima 25. avgusta u knjižari Delfi SKC koja je bila ispunjena do poslednjeg mesta.
O knjizi su, pored autorke, govorile i dr Katarina Kopčalić, kao i urednica u Laguni Dubravka Dragović Šehović.
„Obe strane Drine“ je roman o braku, o peripetijama koje prate njegovo ugovaranje, sklapanje, proslavljanje godišnjica... O familijama koje se upoznaju i nastavljaju združene istim putem. Roman slavi život, porodicu, kumstvo, druženje, običaje, narečja, uz mnogo humora i opisa dirljivih trenutaka.
Sanja Savić Milosavljević je u blurbu napisala: „Drina je osa simetrije u kojoj likovi sagledavaju međusobne sličnosti kao u kakvom ogledalu. Sklopivši posljednju stranicu ove knjige, prefinjene ljepote, prizivamo Andrićevo geslo kako je najveća radost u običnom danu i u svemu što on nosi.“
Dubravka Dragović Šehović podsetila je prisutne da je pred njima roman u pričama koje su inspirisane ličnom pričom Ljiljane Šarac, ali da te priče nadilaze lokalno i postaju univerzalne.
„Pratimo mladi par od samog početka, njihov rast, stvaranje porodice. Upravo tu leži snaga ove priče, u susretu dve porodice sa različitih strana Drine. Kada odrastemo, svi u sebi nosimo podneblje odakle smo potekli, nosimo porodicu, kulturu, tradiciju, sve to nas čini onakvima kakvi jesmo danas. Kada upoznamo osobu s kojom želimo da provedemo život, nastojimo da razlike pomirimo i porastemo u tom odnosu. Brak čine i svi oni članovi porodice koji se upoznaju i prihvataju one druge. Ljilja sve to prenosi kroz nežni humor, divnu emotivnost i donosi priču o porodici, običajima, kulturi… Sve to uz mnoštvo emocija… Kako roman odmiče, ne možete da u njenoj junakinji ne prepoznate Ljilju, njen karakter… To mi daje posebnu draž ovoj priči“, kazala je urednica.
Katarina Kopčalić je navela da roman „Obe strane Drine“ pokazuje kako reke ne treba da budu granice među ljudima, već upravo spone:
„To potvrđuje ova lepa priča o dvoje mladih koje je Drina spojila. Ovaj roman nam predočava sve ono što život čini i kada mislimo da su stvari neizdržive i nepremostive i kada uživamo u najlepšim trenucima poput rađanja deteta. Uz podršku, poštovanje i razumevanje, a pre svega mnogo ljubavi sve se dâ prevazići, s koje god strane Drine da ste!“
Govoreći o stvaranju ovog romana, Ljiljana Šarac je priznala da je pisanje bilo izazovno i zahtevno jer nije bila sigurna da li će uspeti da izađe iz ličnog okvira, da prevaziđe lokalno i postane univerzalno.
„Bežala sam od prvog lica, od autofikcije, koliko sam mogla, ali se ipak negde oseća i moja priča… Rodbina je bila prilično zabrinuta dok sam pisala ovaj roman, ali naravno da su priče domaštane i univerzalne. Pred vama je priča o porodici, braku, tradiciji i pokušaju da se na lep način priča o nečemu što počinje da se devastira i poništava – a zapravo je lepa institucija koja treba da traje“, poručila je autorka.
Tradicija, porodica i vera su, dodala je Šarac, nešto što je nas na Balkanu čuvalo i sačuvalo i odvojilo od ostatka sveta:
„To je nešto što intuitivno u genetskom kodu nosimo. Mi poštujemo svoje stare, čuvamo svoju porodicu, još uvek znamo šta je nedeljni ručak, šta je trpeza, slava, porodično oklupljanje ili kafa sa prijateljicom… Ovaj roman nosi snažnu poruku i važan trenutak kada ’ja’ i ’ti’ postanemo ’mi’. Mislim da je ta zamenica ’mi’ glavna okosnica ovog romana.“
Ljiljana Šarac je podsetila i na stihove Đorđa Balaševića: „Nema meni moje strane kad si ti sa druge“ i istakla:
„Ne postoji granica, ja Drinu doživljavam kao žilu kucavicu, kao nešto što je puls, spona, vezivno tkivo, most, pružanje ruke… To je jedan narod, a dve obale. Istina, vreme drugačije teče na te dve obale. Mi uvek žurimo nekuda, a tamo vreme teče sporije, oni se slušaju, razumeju, više poštuju, druže, ispijaju kafe… Taj kraj određuju ljudi toplog velikog srca koji vas prigrle, pred vas staju otvorenog srca i ruku…“
Autorka je navela da jeste mnogo teško kada mlada devojka odlazi iz svoje kuće i da ne mora da se pređe Drina da bi se život iz korena promenio, dovoljno je da se pređe prag rodne kuće i da vi više niste na svome.
„Dolazite među ljude koji su ekipa za sebe, a vi ste tu, kao što kaže Goranov deda: „Vi ste tuđa kost“. Zato je potrebno mnogo volje, umeća, razumevanja i ljubavi da biste se uklopili i prilagodili, da stvarno postanete deo te zajednice. Nije lako, ali kada se dogodi, onda je mnogo lepo.“
Na pitanje šta bi najviše volela da čitaoci zadrže u sebi nakon pročitanog romana, Šarac je navela:
„Volela bih da naše duše ištu više ovakvih jednostavnih priča, da izađemo iz mraka, velikih pompeznih tema, da se bavimo sobom, svojim prijateljima, okolinom, da slavimo život, brak, decu i rast, da darujemo osmehe jer nam to treba u ovom vremenu. Želim da se nakon pročitanog romana svaki moj čitalac priseti trenutaka u životu kada smo slavili, davali bračne zavete, kada su se deca rađala, kada se kućilo, planiralo, kada se združenim snagama išlo kroz život! Svi smo gradili svoju budućnost na svoj način kako smo mogli i zato neka se sete tih lepih trenutaka i sigurno će im izmamiti osmeh.“
