Prevarantska istorija „letnjeg štiva“
Niko ga tada nije nazivao „štivom za plažu“, ali prvi realistični engleski roman je bio upravo to. „Robinson Kruso“ Danijela Defoa je objavljen 1719. godine i predstavlja egzotičnu priču smeštenu upravo na plaži. Tri stotine godina kasnije, mnogo toga se promenilo, ali mi i dalje žudimo za pričama u kojima talasi udaraju o obalu.
Svake godine letnje sunce se podiže i pomaže nam da napravimo razliku između naše impresivne liste knjiga koje planiramo da pročitamo i onoga što zaista pročitamo. Trebalo bi, zaista bi trebalo, da slobodno vreme iskoristimo čitajući „Istoriju civilizacija“ ili neku drugu višetomnu ozbiljnu knjigu.
Umesto toga ćemo se baciti na roman u kom seksi poslastičar traži ljubav u Los Anđelesu.
Sramota zbog letnjeg čitanja je stara koliko i samo „letnje štivo“. Čovečanstvu je trebalo 200 hiljada godina da napravi prenosivu knjigu, proširi pismenost i obezbedi dovoljno slobodnog vremena da se u knjizi uživa. Ali čim su ljudi otkrili užitak koji pruža zabavan roman, neko uštirkano zakeralo uskočilo je da im stvori osećaj krivice.
Dokaz: Visemijus Noks je bio britanski esejista u kasnom 18. veku i među prvima je zapazio uzbunjujući novi fenomen „letnjeg štiva“. Upozorio je da su u primorskim odmaralištima lagane knjige postale popularne poput novih šara na haljinama u Londonu. „Mnogo je onih koji provode dosta vremena čitajući“, naveo je i to je zvučalo kao dobra stvar dok nije dodao: „Ali bez ikakve ozbiljnije namere nego da ubiju vreme.“
Noks je otišao dalje u analizi i predstavio sliku jednog takvog čitaoca: „On zaista može tokom kišnog dana da proguta pola tuceta letnjeg štiva što je isto kao da proguta mnogo želea u nekoj pomodnoj poslastičarnici.“
I eto ga – uz dodatno kritikovanje kilaže – nipodaštavanje koje se već vekovima usmerava na sve nas koji čitamo zarad „zabave u trenutku“, kako je Noks naveo, i takvim provođenjem slobodnog vremena „kvare moral i poženstvenjuju svoj duh“.
Takav snobizam i mizoginija zbog letnjeg štiva su se zadržali decenijama.
Tokom 19. veka izdavačka industrija je uznapredovala i širok spektar novih popularnih romana mogao je da se smesti u kofer, pa su Amerikanci sve vreme upozoravani na korumpirajući uticaj letnjeg štiva. Dona Harington-Lujker je u knjizi „Books for Idle Hours“ navela da je važan ministar u Bruklinu izgovorio: „Verujem da se među pripadnicima inteligencije nađe više štetnog štiva tokom jula i avgusta nego tokom ostalih deset meseci zajedno.“
Danas volimo da verujemo da smo napredovali u odnosu na ove viktorijance sklone cenzuri, ali njihove književne predrasude su ostavile dugoročan trag na naš ukus.
Do kraja 20. veka, „letnje štivo“ je postalo nezvaničan žanr koji izdavači vrlo agresivno promovišu. Naslovne strane ovih knjiga jasno ukazuju na ton romana i slave njihov sadržaj bukvalno prikazujući plažu – kao da nam tim slikama poručuju „otvoriti ovde“. Ali se u „višim“ krugovima, ovakve knjige i dalje smatraju toksičnim.
Ono što čitamo tokom leta ostaje i dalje na neki način obeleženo zebnjom zbog toga šta takav izbor govori o nama. Kao književni kritičar koji tokom leta često putuje, nailazim i dalje na ljude koji imaju potrebu da mi se izvinjavaju zbog onoga što čitaju. Ljudi se i dalje stide svojih letnjih izbora, a roditelji me često pitaju šta bi njihova deca trebalo da čitaju tokom leta.
Ako postoji leto tokom koga možemo da prestanemo da se izvinjavamo, pretvaramo i brinemo zbog toga što čitamo, onda je to upravo ovo leto koje je pred nama.
Nakon karantina zbog koronavirusa, ovo leto će samo po sebi biti drugačije od svih dosadašnjih pa nema potrebe da ga učinimo još težim. Uz reči Emili Dikinson da „ne postoji brod poput knjige koji nas može preneti u daleke zemlje“, ovog leta zaista imamo samo jedan brod na kom smo bezbedni i maske nam nisu potrebne. Knjigu. Uživajte u letu i Bon voyage!
Izvor: washingtonpost.com
Prevod: Dragan Matković
