U prepunom Delfi caféu, uz prisustvo mnogo kolega i prijatelja, Ivana Dimić, poznatija kao Cici, predstavila je svoju novu knjigu – „Arzamas“.
O knjizi su, pored Ivane, govorili i urednik knjige Dejan Mihailović i reditelj Dejan Mijač. Promociju su učinili posebnom glumci: Jelisaveta Seka Sablić, Anica Dobra i Milan Lane Gutović, koji su izvodili delove iz knjige i publici priredili svojevrstan ugođaj.
Urednik Dejan Mihailović podsetio je da je ovo šesta knjiga priča Ivane Dimić, i podsetio nas na prethodne: „Crna zelen“ (1995), „Mahorka, mastilo i muž“ (1998), „Uzimanje vremena“ (2001), „Ima li koga?“ (2006) i „Popis imovine“.
On je primetio da je fragment, zapis, sasvim kratka priča, omiljena autorkina književna forma, pri čemu je u njenom slučaju zapis neuhvatljiv i otvoren za tumačenje, često provokativan a istovremeno meditativan i poetičan, višeznačan a otporan na svrstavanje u savremene književne tokove. Bilo da piše o kenotafu, meduzi irukandži, proleću ili nemom gnevu, Fransisku Goji ili Emili Dikinson, Ivana nas uvek iznova iznenađuje nečim što prepoznajemo, nekim transponovanjem u proznu formu univerzalnih i suštinskih sadržaja iz svakodnevnog života.
„U ovoj knjizi Dimićeva uspešno kombinuje dva književna roda, prozni i dramski književni izraz, koji naizmenično i postupno proističu jedan iz drugog i tvore originalnu i jedinstvenu celinu: duhovitu i istovremeno melanholičnu priču o odnosu majke i kćeri“, naglasio je Mihailović.
Dejan Mijač je istakao da „sve što se tiče proizvodnje bilo kakvog smisla u jedinstvu je suprotnosti. Nema stvari bez sukoba i neke vrste ‘nadgornjavanja‘. Ovo je priča o mami. Ove male priče su kao pesmice za mamu ili uspavanka za mamu. To je sve vezano jednom istom temom, a to je mama. Ivana je ispričala izuzetnu priču o materinstvu i svemu što materinsvo nosi.“
Ivana Dimić je najpre otkrila da je „Arzamas“ pisala punih sedam godina, pažljivo mereći svaku reč, i da je knjiga zapravo roman koji govori o odnosu majke i ćerke u bolesti, ljubavi i smrti. Iako je prvobitno zamislila da napiše dramu, ipak je odabrala formu koja je i svojevrsni iskorak u našoj književnosti. Ivana je naglasila da je u okviru svog književnog opusa uglavnom pisala priče i da je prethodna knjiga priča sadržala i jednu dramu, a da je sada našla izraz u kojem ravnomerno kombinuje svoja dva omiljena književna roda.
Urednik Dejan Mihailović podsetio je da je ovo šesta knjiga priča Ivane Dimić, i podsetio nas na prethodne: „Crna zelen“ (1995), „Mahorka, mastilo i muž“ (1998), „Uzimanje vremena“ (2001), „Ima li koga?“ (2006) i „Popis imovine“.
On je primetio da je fragment, zapis, sasvim kratka priča, omiljena autorkina književna forma, pri čemu je u njenom slučaju zapis neuhvatljiv i otvoren za tumačenje, često provokativan a istovremeno meditativan i poetičan, višeznačan a otporan na svrstavanje u savremene književne tokove. Bilo da piše o kenotafu, meduzi irukandži, proleću ili nemom gnevu, Fransisku Goji ili Emili Dikinson, Ivana nas uvek iznova iznenađuje nečim što prepoznajemo, nekim transponovanjem u proznu formu univerzalnih i suštinskih sadržaja iz svakodnevnog života.
„U ovoj knjizi Dimićeva uspešno kombinuje dva književna roda, prozni i dramski književni izraz, koji naizmenično i postupno proističu jedan iz drugog i tvore originalnu i jedinstvenu celinu: duhovitu i istovremeno melanholičnu priču o odnosu majke i kćeri“, naglasio je Mihailović.
Dejan Mijač je istakao da „sve što se tiče proizvodnje bilo kakvog smisla u jedinstvu je suprotnosti. Nema stvari bez sukoba i neke vrste ‘nadgornjavanja‘. Ovo je priča o mami. Ove male priče su kao pesmice za mamu ili uspavanka za mamu. To je sve vezano jednom istom temom, a to je mama. Ivana je ispričala izuzetnu priču o materinstvu i svemu što materinsvo nosi.“
Ivana Dimić je najpre otkrila da je „Arzamas“ pisala punih sedam godina, pažljivo mereći svaku reč, i da je knjiga zapravo roman koji govori o odnosu majke i ćerke u bolesti, ljubavi i smrti. Iako je prvobitno zamislila da napiše dramu, ipak je odabrala formu koja je i svojevrsni iskorak u našoj književnosti. Ivana je naglasila da je u okviru svog književnog opusa uglavnom pisala priče i da je prethodna knjiga priča sadržala i jednu dramu, a da je sada našla izraz u kojem ravnomerno kombinuje svoja dva omiljena književna roda.
