„Moj lepi život u paklu“ je svedočanstvo pisca, prevodioca i diplomate Ivana Ivanjija o iskustvu u koncentracionom logoru Buhenvald. Pisac pripoveda o svom životu od detinjstva do današnjih dana, a posebno se osvrće na Drugi svetski rat.
Knjiga je u utorak, 17. maja predstavljena u knjižari Delfi u SKC-u, a pored autora govorili su i pisac Dragan Velikić, aktuelni dobitnik Ninove nagrade, i književni kritičar i pisac Mića Vujičić.
„Moj lepi život u paklu“ komunicira sa čitaocem na tri ravni, kao biografija, kao istoriografija i kao fikcija. Ivan Ivanji je roman najpre objavio na nemačkom jeziku. „Ne bih se ni usudio da knjigu objavim na srpskom da me nehotice nije ohrabrio Dragan Velikić svojim romanom ‘Islednik‘ u kome iskreno i otvoreno piše o najintimnijim odnosima u svojoj porodici, o svojoj majci. Knjigu o ’svom lepom životu u paklu’ prvo sam objavio na nemačkom jeziku, mislio da zbog priča o živim ljudima, pa i najbližoj rodbini, ne treba da je ponudim kod nas. Ipak sam je nanovo napisao, u odnosu na nemačku verziju ponešto ispustio, mnogo toga dodao. Čitaoci će shvatiti da se radi o beletristici a ne o autobiografiji najkasnije kad opisujem kako u jednoj misterioznoj nemačkoj laboratoriji vaskrsavaju mog oca na osnovu genetskog materijala, koji su esesovski lekari zamrzli za svoje docnije eksperimente, slično kao što je Spilberg oživljavao dinosauruse u svojim filmovima“, rekao je Ivanji.
Velikić je najpre izrazio zadovoljstvo što imamo priliku da čitamo ovu knjigu. „Mislim da je on ovde pisao iz tri ugla, kao svedok vremena, logoraš i kao diplomata i to su neke tri linije koje postoje u knjizi. Ja sam čitao Ivanjijeve knjige, istorijske i prozu, i po mom mišljenju on je najbolji u esejistici i kao svedok, i upravo je ta forma u knjizi ’Moj lepi život u paklu’ u kojoj on daje najbolje od sebe.“
Prema mišljenju Miće Vujičića, „sklapajući lični katalog (ratova, logora, uzbuna, kuća, uživanja, susreta, predmeta, državnika, ljubavi, oproštajnih pisama) i spisak zvukova (sirena, brujanja tenkova, vozova, podizanja lifta, škripe kočenje starog forda) – pisac jednostavno i duhovito zatvara mozaik strašne tragedije jedne porodice kamenčićima lepog života posle pakla dušegupke“. Vujičić smatra da je Ivan Ivanji izuzetno moderan čovek koji čita dela mlađih autora. „Da bi pisac ostao mlad mora neprestano da čita i to da čita autore koji su mlađi od njega... On je proživeo zaista težak i grub život do završetka Drugog svetskog rata, pravi pakao. Posle toga je uglavnom bio raj. On se i prema paklu drugačije ponaša. On ima tu jednu osobinu koja je veoma važna za pisca i svojstvena mladim piscima, a to je da je ironičan prema sebi i svom životu. Tako da iz tog nastaje njegova književnost.“
„Moj lepi život u paklu“ komunicira sa čitaocem na tri ravni, kao biografija, kao istoriografija i kao fikcija. Ivan Ivanji je roman najpre objavio na nemačkom jeziku. „Ne bih se ni usudio da knjigu objavim na srpskom da me nehotice nije ohrabrio Dragan Velikić svojim romanom ‘Islednik‘ u kome iskreno i otvoreno piše o najintimnijim odnosima u svojoj porodici, o svojoj majci. Knjigu o ’svom lepom životu u paklu’ prvo sam objavio na nemačkom jeziku, mislio da zbog priča o živim ljudima, pa i najbližoj rodbini, ne treba da je ponudim kod nas. Ipak sam je nanovo napisao, u odnosu na nemačku verziju ponešto ispustio, mnogo toga dodao. Čitaoci će shvatiti da se radi o beletristici a ne o autobiografiji najkasnije kad opisujem kako u jednoj misterioznoj nemačkoj laboratoriji vaskrsavaju mog oca na osnovu genetskog materijala, koji su esesovski lekari zamrzli za svoje docnije eksperimente, slično kao što je Spilberg oživljavao dinosauruse u svojim filmovima“, rekao je Ivanji.
Velikić je najpre izrazio zadovoljstvo što imamo priliku da čitamo ovu knjigu. „Mislim da je on ovde pisao iz tri ugla, kao svedok vremena, logoraš i kao diplomata i to su neke tri linije koje postoje u knjizi. Ja sam čitao Ivanjijeve knjige, istorijske i prozu, i po mom mišljenju on je najbolji u esejistici i kao svedok, i upravo je ta forma u knjizi ’Moj lepi život u paklu’ u kojoj on daje najbolje od sebe.“
Prema mišljenju Miće Vujičića, „sklapajući lični katalog (ratova, logora, uzbuna, kuća, uživanja, susreta, predmeta, državnika, ljubavi, oproštajnih pisama) i spisak zvukova (sirena, brujanja tenkova, vozova, podizanja lifta, škripe kočenje starog forda) – pisac jednostavno i duhovito zatvara mozaik strašne tragedije jedne porodice kamenčićima lepog života posle pakla dušegupke“. Vujičić smatra da je Ivan Ivanji izuzetno moderan čovek koji čita dela mlađih autora. „Da bi pisac ostao mlad mora neprestano da čita i to da čita autore koji su mlađi od njega... On je proživeo zaista težak i grub život do završetka Drugog svetskog rata, pravi pakao. Posle toga je uglavnom bio raj. On se i prema paklu drugačije ponaša. On ima tu jednu osobinu koja je veoma važna za pisca i svojstvena mladim piscima, a to je da je ironičan prema sebi i svom životu. Tako da iz tog nastaje njegova književnost.“
1/9
