U petak, 17. februara u 19 sati u UK Parobrod, u okviru tradicionalne tribine posvećene romanima nagrađenih Ninovim književnim priznanjem, predstavljen je roman „Arzamas“ Ivane Dimić.
„Pišem dugo i sporo, moje knjige su kratke, čitaju se brzo. Čaršija je sada zapanjena kako sam joj promakla... Ljude koji dolaze na književne večeri zanimaju knjige, oni čitaju. Uverila sam se u to gostujući po raznim gradovima nakon dobijanja Ninove nagrade“, izjavila je Ivana Dimić, autorka romana „Arzamas“.
Osim što je publici objasnila šta za nju znači Ninovo priznanje, naziv romana, autorka 63. Ninove nagrade govorila je i o razlozima odabira lika pesnikinje Emili Dikinson u drugom delu „Arzamasa“, kao i o tezi da li pisci i umetnici imaju ikakvu moć, kada se ovde od književnosti teško može živeti.
Odgovarajući na jedno od pitanja o ulozi psovke u književnosti i umetnosti, u drugom delu večeri, Dimićeva je istakla da psovke neminovno osiromašuju jezik i sužavaju moć jezika, ali da je jedna jedina psovka u knjizi, u okviru dijaloga poštara i ćerke, u funkciji ironijskog prikazivanja neobičnih mentalitetskih sklonosti našeg naroda.
„To je istovemeno ispoljavanje kompleksa inferiornosti i superiornosti u istoj rečenici i može se podvesti pod svojevrsni – egocentrizam. To je kao kada su pitali dečaka šta je početak a šta kraj, a on je odgovorio da je početak kada se on rodio, a kraja nema“, dodala je Ivana Dimić, uz aplauz publike u UK Parobrod.
Osim što je publici objasnila šta za nju znači Ninovo priznanje, naziv romana, autorka 63. Ninove nagrade govorila je i o razlozima odabira lika pesnikinje Emili Dikinson u drugom delu „Arzamasa“, kao i o tezi da li pisci i umetnici imaju ikakvu moć, kada se ovde od književnosti teško može živeti.
Odgovarajući na jedno od pitanja o ulozi psovke u književnosti i umetnosti, u drugom delu večeri, Dimićeva je istakla da psovke neminovno osiromašuju jezik i sužavaju moć jezika, ali da je jedna jedina psovka u knjizi, u okviru dijaloga poštara i ćerke, u funkciji ironijskog prikazivanja neobičnih mentalitetskih sklonosti našeg naroda.
„To je istovemeno ispoljavanje kompleksa inferiornosti i superiornosti u istoj rečenici i može se podvesti pod svojevrsni – egocentrizam. To je kao kada su pitali dečaka šta je početak a šta kraj, a on je odgovorio da je početak kada se on rodio, a kraja nema“, dodala je Ivana Dimić, uz aplauz publike u UK Parobrod.
