Pozorište kao deo nas samih – održana promocija knjige Vladete Jankovića „Pozorišna posla“
U punoj knjižari Delfi SKC predstavljena je knjiga „Pozorišna posla“ Vladete Jankovića, jedinstvena i preko potrebna knjiga ogleda i kritičkog promišljanja o drami i pozorištu, o kojoj su, pored autora, govorili i Sonja Milovanović, književna kritičarka i urednica na Radio Beogradu, i Ivan Medenica, pozorišni kritičar i teatrolog.
Osim što na obuhvatan i analitičan način tumači dela Gogolja i Čehova, Mihiza i Pekića, likove Falstafa i Šajloka, kao i domete velikih glumaca poput Lorensa Olivijea i Bate Stojkovića, autor se u knjizi „Pozorišna posla“ bavi kako pojedinim tabu temama u proslavljenim dramskim delima, tako i novijom istorijom političkih zabrana u pozorištu ili zanemarenim zadacima pozorišne kritike.
O svim važnim pitanjima koje knjiga postavlja, na početku je govorila književna kritičarka Sonja Milovanović.
„Ova knjiga se može čitati na različite načine, raznorodne su teme, samim tim i pristupi. I taj tematski, a i problemski raspon implicitno sam videla i u samom naslovu. Ova množina ‘posla’ upravo nam govori da je u knjizi reč o nečemu što je dinamično. U ovoj knjizi imamo tekstove koji su književno kritički, koji se, pre svega, odnose na književni tekst, potom one koji više dodiruju odnos književnosti i pozorišta, i najzad one koji se bave pozorištem u užem smislu, odnosno predstavama, kakvi su tekstovi sa pozorišnim kritikama s kraja knjige. Dakle, tekstovi koji se bave književnim tekstom, pre svega, pokreću pitanje izvora i uticaja, recimo, kada je reč o određenim junacima, poput Šekspirovog Falstafa. Tu je i problem ‘Revizora’, jedne netipične drame, kako kaže profesor, ne samo u ruskoj književnosti već i u evropskoj; onda je tu eventualni uticaj drame ‘Na dnu’ Maksima Gorkog na delo ‘Protuve piju čaj’ Dragoslava Mihailovića. U vezi sa tim su i dramske poetike pisaca, pre svega Mihiza, Pekića i Dragoslava Mihailovića, koji je, usudila bih se da kažem, možda i povlašćeni autor profesora Jankovića. Tu imamo i pitanje recepcije, koje je važno. Ono je zanimljivo kada je reč o ‘Revizoru’, budući da se tu ukratko pokazuje kako je kritika na početku oštro reagovala na taj komad, a publika ga dočekala oberučke i znala ga napamet, ali onda imamo i tekst koji se baš bavi pitanjem pozorišne kritike, pa i kritike kao takve. To je prikazano na primeru drame ‘Protuve piju čaj’ Dragoslava Mihailovića. Profesor Janković nam pokazuje do koje mere su one utemeljene ili neutemeljene, i šta im je možda tada nedostajalo“, rekla je Sonja Milovanović, dodajući da je u knjizi veoma zanimljivo i pitanje tajne darovitosti glumačkih veličina, kao što je Danilo Bata Stojković, zatim pitanje pozorišne režije i političkih zabrana.
„U tom tematskom rasponu vide se različita interesovanja profesora Jankovića, kojima on suvereno vlada. Važno je istaći i autorov stil, pri čemu ne mislim na ono što obično smatramo stilom, a to je da je reč o lepom i uzornom jeziku, što je ovde bez sumnje slučaj, već u širem smislu, kako je knjiga komponovana i kako su sami tekstovi predstavljeni. Ovde je, pre svega, reč o načinu argumentacije i onome što uspeva retkima, a to je da povežu opšte i pojedinačno, mikro i makroplan, i nešto što bismo mogli da kažemo da je unutar književnog ili pozorišnog teksta sa nečim što je spoljašnji život, stvarni život. U tom smislu možemo da govorimo o značenju i značaju drame, kako kaže profesor. Nije sve samo u trenutnom kontekstu, društveno-istorijskom, već i u tome kako se neko određeno delo sklapa, gde su njegovi određeni naglasci ili kakav je ritam tog dela. Ova knjiga u svakom smislu sve to nudi i svaki tekst pojedinačno je dobro odmeren. Tu vidimo jedan stari pristup. Način na koji je pisano okrenut je ne samo ljubiteljima pozorišta već i široj publici i tako se ovde svaka tema posebno oživljava i to je ono što je njena veza sa pozorištem, što dovodi do druge implicitne asocijacije ovog pozorišnog posla, a to je neprestana vitalnost teatra. Ovi tekstovi nam donose uzbudljivost i uvek prisutnu potrebu za svežim dahom u književnosti, pozorištu i kulturi.“
Ivan Medenica prvo je govorio o nečemu što je slučajno otkrio kao nit koja povezuje većinu eseja u knjizi.
„Prvo sam otvorio sadržaj i video da imam ključ, pošto je prvih pet eseja iz istorije svetske drame, što je predmet koji predajem na Fakultetu dramskih umetnosti, ali onda sam pogledao korice. Na gornjem delu je reprodukcija jednog ulja na platnu Adolfa Šredera ‘Falstaf i njegov paž’ iz 1867. i sasvim je logično da ova fotografija bude na koricama, jer je uvodni esej o liku Falstafa, koji se pojavljuje u dve, odnosno numerički tri Šekspirove drame – ‘Henriju IV’, prvi i drugi deo, i ‘Veselim ženama vindzorskim’, iako profesor sa pravom dokazuje da to nije baš identičan lik. Onda mi je pogled pao na ilustraciju dole. I tu je došlo do rebusa. Reč je, takođe, o romantičarskoj slici Vilhelma Kendlera ‘Rim, pogled na Koloseum’ iz 1896. Zašto Koloseum? Bio sam zbunjen. Prva asocijacija mi je bila to što je profesor ekspert za rimsku dramu, ali u knjizi nema nijednog eseja na tu temu. Nisam pogledao poslednju koricu, nego sam krenuo da čitam preko reda, pa tako do metafore Koloseuma nisam došao odmah, ali i to se dogodilo. Naime, profesor govori o tome da je Koloseum, divna građevina, i dalje tu, ali da su vekovima posle perioda kada je sagrađen, stanovnici Rima izvlačili kamenje i od njega pravili svoje kuće. Dakle, od jedne građe, od jedne materije pravilo se nešto novo. To je ta metafora Koloseuma, koja je metafora pozorišta. Pozorišni stvaraoci, reditelji, glumci uzimaju dramske tekstove i od njih svojom imaginacijom, kontekstima stvaraju jedno od književnosti manje-više autonomno pozorišno delo. Većina eseja u ovoj knjizi tiče se porekla likova, radnje i dramskih situacija, zatim dolazimo do fenomena pozorišta u eseju o pozorišnoj režiji – kako se pozorišna režija odnosi prema svom modelu, a to je dramski tekst. I tu se, čini mi se, ocrtava Vladetin kritičarski kredo. Ja sam tako nešto i očekivao, znam njegov rad. To je jedan, rekli bismo, rigorozan stav, ali ne rigidan, a pogotovo ne dogmatski. On smatra da reditelj treba da prati glavnu ideju pisca. Profesor dozvoljava slobode u rediteljskoj i glumačkoj interpretaciji, ali ako se kreću u okviru glavne ideje. Savremena teorija književnosti bi polemisala sa takvim stavom, znamo i za smrt autora i smrt pisca, odnosno mišljenje da smo mi koji čitamo i tumačimo oni koji stvaraju značenje a ne pisac. U vezi sa tim ima jedna dobar metafora da je književni tekst kao piknik. Pisac donosi sastojke za sendvič, a mi čitaoci ga pravimo. Umberto Eko, koji je zaista genijalac, na to replicira da je to tačno, ali da ti sastojci nisu naivne reči bez značenja, te da čovek od toga nekad može i da se zadavi. Dakle, ne možete vi baš da smutite sendvič kako hoćete, postoje neke granice tumačenja. Onda profesor na taj apsolutno nedogmatski način iznese svoj kredo kakav bi trebalo da bude odnos prema pozorišnoj režiji i, naravno, smatra da režija i te kako ima otvoren prostor – i kad su sporedni likovi u pitanju, i kad je u pitanju atmosfera, u svemu što se ne tiče pojma centralne piščeve ideje. I donosi jedan apendiks, rekao bih, što je ključna stvar ovde, a to je da je važno vreme iz kojeg reditelj interpretira tekst. Mi danas ne postavljamo tekst iz vizure Šekspirovog vremena. Zašto je neko delo klasično? Zato što govori nešto i nama koji danas živimo i promišljamo ta dela. Onda skačem na njegove pozorišne kritike. Značajne predstave su tu izdvojene, među njima i kritika ‘Hamleta’ u režiji Ljubiše Ristića. Profesor počinje svoj tekst citatom, koji do kraja postaje potpuno jasan. Citat je iz Čehovljevog ‘Galeba’: ’Ne znam, možda se i ja ništa ne razumem, ili sam pomerio pameću, ali meni se komad sviđa.’. Ta režija Ljubiše Ristića je sve suprotno od one režije za koju se Vladeta zalaže. On vrlo objektivno razlaže kako je Ristić rasklopio tekst ‘Hamleta’ i ponovo ga sklopio na sasvim drugi način – pomerio je tematski fokus, koji više nije na individualnoj introspekciji, na ličnim odnosima, porodičnim, ljubavnim. Ali Vladeta naglašava da je predstava izvedena odmah posle Titove smrti, to je vremenska
referenca za koju se autor knjige zalaže kao za bitnu perpsektivu u režiji. Umro je kralj i šta će sada biti sa obezglavljenom zemljom? I jedna i druga su otišle u prah i pepeo, kao što inače znamo. I ta kritika se završava jednim pozitivnim tonom, što je suprotno od onoga što nam je izneo u svom eseju o režiji i tu je ta nedogmatičnost i kritičara i teoretičara i ličnosti i obrazloženje za citat koji stoji na početku tog eseja.“
Profesor Vladeta Janković, u izlaganju o svojoj knjizi tekstova koji, kako kaže, osvetljavaju šezdesete, sedamdesete i osamdesete godine prošlog veka, bio je veoma ličan i podelio je sa prisutnima svoju ogromnu ljubav prema pozorištu, kao i neke vredne uspomene iz vremena kada se družio sa nekim od stvaralaca koji se u knjizi „Pozorišna posla“ i pominju.
„Ja sam postao neka vrsta čovečje ribice. Pamtim neverovatno dugo i pozorište smatram delom sopstvenog bića. Žao mi je što neke novije tekstove, neke koje nisam završio, neke koje nisam još ni započeo, nisam mogao da unesem, ali žurio sam da knjigu završim takvu kakva je, u uverenju da ima neku celovitost. Prva predstava koju sam u životu gledao bio je ‘Gorski vijenac’ u Narodnom pozorištu, igrao je Raša Plaović. A onda sam gledao ‘Hvalisavog vojnika’ sa Jozom Laurenčićem u Jugoslovenskom dramskom. Moja generacija je imala sreće da gleda neke velike glumce, poput Žerara Filipa, Lorensa Olivijea i Vivijen Li. Kasnije smo gledali i Pola Skofilda kao kralja Lira, kada je kod nas ponovo došao britanski National Theater. I jednog prepodneva, jednog radnog dana, na Filološkom fakultetu, u Sali heroja, pojavio se Pol Skofild u džemperu i somotskim pantalonama, seo je na jednu praznu stolicu,jer nas studenata je bio prepun amfiteatar, i čitao šeksiporove ’Sonete’. To su neki nezaboravni utisci kojih ne mogu da se oslobodim. Pošto sam već krenuo da budem ličan, nastaviću to da budem i reći ću još nešto u vezi sa knjigom. Vi ste možda primetili da sam pisao uglavnom o ljudima sa kojima sam privatno bio vrlo blizak. Kada je o Pekiću reč, propustio sam da zapišem jedan događaj koji je vrlo ilustrativan o tome sa kojom lakoćom se on odnosio prema dramskom tekstu. Pekić je vrlo dugo, pogotovo posle odlaska u Englesku, pre nego što je ovde počeo da se prodaje ozbiljno da može od toga da živi, živeo od pisanja radio-drama za Radio Keln i to je radio rutinski, velikom brzinom. Dolazio je u BBC, gde sam i ja dolazio preko leta da radim kao spiker, prevodilac i pozorišni kritičar, što je bila velika privilegija, jer sam dobijao i besplatne karte za neke važne predstave. Pekić je dolazio jednom u dve nedelje da pročita svoj tekst (od tih tekstova je nastala knjiga pisama iz Velike Britanije). Imao je tremu pred mikrofonom i ja sam dolazio da mu držim strah, a onda je on tražio da mu donesu viski. I doneli su mu, a tonski snimatelj mi
je rekao da su to poslednji put uradili kad je Čerčil za vreme rata držao govor. Posle smo Pekić i ja otišli u kafanu i on me je pitao kad se vraćam u Beograd. Bio je četvrtak veče, rekao sam mu da imam let u subotu pre podne. On je trebalo da preda dramu za konkurs na Radio televiziji za sedam odabranih pisaca. Pitao sam ga da li je gotova, a on je rekao da je nije napisao, ali je gotova i da ne brinem. U subotu pre polaska na aerodrom došao je neki čovek i doneo mi tekst, a Pekić mi je rekao da samo uradim malu lekturu dok budem u avionu. I to je bila drama koja se posle davala, ‘Čaj u pet’. On je imao rutinski odnos prema tekstu, za razliku od Dragoslava Mihailovića, koji je bio kao rudar. Neću da kažem da je Pekićev odnos bio neozbiljan, samo je imao neopisivu lakoću, koja je bila neuporediva i izvesno samopouzdanje o kojem je teško govoriti“, ispričao je, između ostalog, Vladeta Janković.
Knjigu „Pozorišna posla“ moožete pronaći u svim knjižarama Delfi, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs i na sajtu laguna.rs.
