Pozorišna adaptacija romana „Hiljadu čudesnih sunaca“ u San Francisku

Prošlo je deset godina od objavljivanja bestselera Haleda Hoseinija „Hiljadu čudesnih sunaca“. Roman o tri generacije Avganistanki koje žive u ratom uništenom Kabulu u februaru ove godine adaptiran je za pozorište i premijerno je izveden u pozorištu Američki konzervatorijum (American Conservatory Theater) u San Francisku.

U našim pričama, bilo da su bajke, porodične drame ili mitovi, herojstvo, koje je muškog roda, moguće je pokazati jedino kroz žrtvu. Ona je pak ženskog roda i neretko je brzo zaboravljena. U ovom komadu, biti heroj znači voleti; u svetu mržnje i straha – u bilo kom svetu – ne postoji hrabriji čin“, naveo je San Francisko kronikl (The San Francisco Chronicle) u prikazu predstave.

Pitali smo Hoseinija kakav je osećaj videti svoj roman kako oživljava na sceni.

„Ideja za pozorišnu adaptaciju romana „Hiljadu čudesnih sunaca“ mi se veoma dopada – kao ljubitelju pozorišta, i nekome ko veoma ceni ovu umetničku formu. Jedna od prvih stvari koje sam rekao Keriju Perlofu i Ursuli Rani Sarmi – umetničkom direktoru i dramaturgu – bila je da želim da ova produkcija bude njihova vizija. Hteo sam da im dam kreativnu slobodu da istražuju priču a ne da budu ograničeni njome, slobodu da je ispričaju onako kako su je doživeli prvi put kada su je pročitali.

Namera je bila da publika iskusi priču iznova, kroz drugi oblik umetnosti. Nisam želeo da Marijam i Lejla budu doslovce prikazane kao u romanu, već viđene očima tvoraca ove predstave.

Pravo je vreme za ovakav pozorišni komad. Ovo je priča ponovo ispričana u vremenu kada smo kao nacija upleteni u debatu o mukama izbeglica i, između ostalog, samoj prirodi našeg odnosa sa Bliskim istokom i ljudima koji tamo žive.

Sada je pravi trenutak da se podsetimo da, bez obzira na to da li se molimo u crkvi, hramu, džamiji ili se ne molimo uopšte, postoje suštinski elementi koji čine ljudsko iskustvo, ono što nam je kao živim bićima zajedničko i mnogo je važnije od naših različitosti. Književnost nas podseća na ovu činjenicu koja se lako zaboravi. Nije teško prevideti da Lejla, Marijam, Aziza, Tarik i Zalmai mogu biti među bezbroj nesrećnih ljudi  koji beže od ekstremizma i nasilja, očajne duše koje prelaze Mediteran i druge granice, rizikujući živote u potrazi za bezbednošću, mirom i dostojanstvom.

Politika ume da obezvredi ljude kao pojednice, i da učini da se njihovi glasovi ne čuju. Stoga je dužnost svakog umetnika da govori u njihovo ime. Nadam se da će ovaj komad to uspeti“.

Izvor: goodreads.com