Postoji više od jednog ispravnog načina kako da naučite decu da čitaju
Mi smo stručnjaci za pismenost, nekadašnje učiteljice čitanja, koje sada pripremaju studente završnih godina za to kako da uče decu da čitaju.
S naučne strane, verujemo u proučavanje, razmenu i raspravu o idejama. Ali nedavno nas je zabrinuo pravac u kom je krenula rasprava o pedagoškim metodima koje bi učitelji trebalo da usvoje kako bi naučili decu da čitaju.
Dugogodišnji „čitalački rat“ ponovo se rasplamsao, uglavnom zbog toga što se mnoga deca muče da savladaju ovu veštinu. Samo 35% četvrtaka čita u okviru ili iznad očekivanja za svoj uzrast, prema rezultatima američkog federalnog standardnog testa. Takođe je problem što skoro 13,5% američkih petnaestogodišnjaka nije umelo da razazna činjenice od fikcije, prema drugom istraživanju o učinku đaka koje se sporvodi širom sveta.
Fonika i „nauka“ o veštini čitanja
Sve je veći broj uticajnih novinara, pobornika za disleksičare, političara i nekih lokalnih školskih zvaničnika koji zagovaraju stav da postoji samo jedan način da dete nauči da čita. Zalažu se za to da se u državnim školama uvedu časovi fonike, i to od obdaništa pa do trećeg razreda osnovne škole.
Fonika predstavlja metod učenja čitanju koje se zasniva na učenju dece da dešifruju individualna slova i grupe slova i povežu ih sa zvukom koji stvaraju, kao na primer kako slovo „a“ zvuči različito u rečima „cat“ ili „ate“.
Ovaj pristup su sredinom 19. veka razvili eksperimentalni psiholozi, koji su smatrali da je čitanje linearan proces, od vrha ka dnu, koji podrazumeva učenje slova, zvukova, reči, rečenica napamet, i na kraju razumevanje.
Oni koji danas zagovaraju ovakav pristup ovaj metod nazivaju „naukom o čitanju“. Navode da je dokazano pomoću rigoroznih naučnih ispitivanja da ovaj metod funkcioniše, i isključuju sve ostale metode.
Međutim, pristalice „nauke o čitanju“ često izostavljaju činjenicu da mnoge pedagoške metode koje se koriste pri učenju čitanja uključuju i učenje slova i zvukova, ali i uvođenje zanimljivih knjiga i uzbudljivih tekstova u okruženje u kom se učenik nalazi, stvaranje predznanja i korišćenje različitih pedagoških tehnika poput zajedničkog čitanja, čitanje uz nadzor i individualne instrukcije.
Dok fonika, ili neka druga pedagoška metoda, može da ima zadovoljavajuće rezultate u jednom kontekstu, ne može da garantuje iste rezultate kod različitih pedagoga ili učenika. Na primer, ukoliko dete ne može da uči na linearan način ili ne poseduje veštine vizualnog ili senzornog procesuiranja koje su neophodne kako bi savladali slova i zvukove, fonika verovatno onda nije najpouzdaniji pristup.
Mnoštvo metoda
Sveobuhvatne metode obuhvataju redovno čitanje učenicima, izdvajanje vremena tokom kog će učenici čitati, pisati i razgovarati o tekstovima, kao i podsticanje tečnog čitanja time što se tekstovi iznova čitaju, čime će deca naučiti da kombinuju strategije koje će im pomoći da razumeju reči sa kojima nisu upoznata.
Takve strategije uključuju izgovaranje reči pomoću znanja stečenog uz pomoć fonike, posmatranje slika, preskakanje reči i vraćanje na istu reč nakon što se pročita cela rečenica, i promišljanje o mogućem značenju nepoznate reči.
Mnoga istraživanja ukazuju na važnost sposobnosti učitelja da prilagodi svoje pedagoške metode zasnovane na znanju koje su stekli o čitalačkoj praksi i temeljnom razumevanju potreba i veština dece koju podučavaju.
Naše iskustvo nam je pokazalo da učitelji treba da prihvate sveobuhvatni pristup i razumeju individualne sposobnosti deteta, njegovo predznanje i iskustva, jezičko, etničko, kulturno nasleđe, kao i druge relevantne informacije.
Roditelji dece i porodica i zajednica su najbolje upoznati sa sposobnostima deteta i, kao i učitelji, mogu pružiti podršku detetu dok uči da čita, tako što će mu redovno čitati knjige namenjene njegovom uzrastu. Kada roditelji redovno čitaju deci, ili čitaju zajedno sa njima, ona će vrlo verovatno naučiti dobro da čitaju.
Baš kao što se svako dete, porodica i učitelj razvija tokom vremena, trebalo bi da se razvijaju i čitalačke metode, zato što postoji više od jednog ispravnog načina da naučite svoje dete da čita.
Autori: Kindel Tarner Neš i Lija Panter
Izvor: theconversation.com
Prevod: Aleksandra Branković
