Poslednji pozdrav Gradimiru Stojkoviću

Članica Delfi Kutka Željka Kalajdžić u svom dirljivom tekstu odala je poštu nedavno preminulom velikanu dečje književnosti Gradimiru Stojkoviću.

Prošlo je neko vreme od poslednje nezaboravne avanture Hajduka, Himalaje, Indijanca i ekipe. Svet se menjao, ljudi su dolazili i odlazili, ali oni su i dalje bili tu – u pričama, u smehu, u uspomenama koje su prenosili kao najdragoceniji plen.

Jednog dana, u staroj školskoj biblioteci, među prašnjavim knjigama i zaboravljenim sveskama, pronašli su nešto neverovatno – pismo. Ne bilo kakvo. Na njemu su stajale reči: „Za moju bandu, zauvek.“ Potpis? Gradimir Stojković.

Hajduk je prvi posegnuo za pismom, ali Himalaja mu ga je, naravno, oteo ispred nosa. „Polako, prijatelju! Zar si zaboravio kako se deli plen?“

Indijanac je pokušao da ga preotme, ali su se ubrzo svi zamrsili u čvor od ruku i nogu, kao u starim danima, smejući se do suza. Na kraju su odustali, uz onu istu dečačku radost koju su mislili da su ostavili negde u prošlosti. Hajduk je pročistio grlo i počeo da čita:

„Dragi moji, ako ste pronašli ovo pismo, znači da ste i dalje isti oni nepopravljivi avanturisti o kakvim sam voleo da pišem. To znači da i dalje verujete u drugarstvo, da se i dalje smejete glasno i da još uvek umete da budete veći od života. Nemojte nikada prestati. I zapamtite – prave priče ne završavaju se poslednjom stranicom. One žive zauvek. Vaš Gradimir.“

Nastao je trenutak tišine. Onda je Himalaja obrisao oko. „Nisam plakao! Nešto mi je upalo u oko.“

„Naravno da jeste“, rekao je Hajduk, skrivajući osmeh. „I meni. Očigledno, svi patimo od iste alergije.“

Smeh se ponovo prolomio među njima, onaj pravi, iskren, dečački. Ali onda su shvatili nešto što im je steglo srce – njihov pisac, čovek koji ih je stvorio, više nije među živima. Gradimir Stojković je preminuo.

Ali onda su se setili njegovih reči – prave priče ne završavaju se poslednjom stranicom. I shvatili su da će Gradimir živeti i dalje, dok god neko uzme njegove knjige s polica biblioteka, dokle god se njegove priče budu prepričavale, dok god budu deo kućnih biblioteka i srca novih avanturista.

Tako su krenuli u novu avanturu. Možda neće pronaći još jedno tajno pismo, ali jedno je bilo sigurno – priče o Hajduku i njegovoj bandi nikada neće prestati da se pričaju.

Postoje pisci koji pišu priče, i postoje pisci koji stvaraju svetove. Gradimir Stojković nije samo napisao knjige – on je podigao čitave galaksije mašte u kojima su odrastale generacije. Njegove priče nisu bile obične stranice povezane koricama, već tajni prolazi u avanture, ulaznice za život ispunjen smehom, prijateljstvom i onom neponovljivom magijom detinjstva.

Kada je pisao o Hajduku i njegovoj bandi, nije samo sklapao rečenice – on je razumeo dušu svakog dečaka i devojčice koji su želeli da budu veći od života, da jure snove, da se smeju, prkose, tuguju i vole iskreno, onako kako to samo deca umeju. Svako ko je ikada čitao njegove knjige zna da je Hajduk bio više od junaka – bio je drug, saborac, deo odrastanja.

Gradimir nije bio samo pisac – bio je čuvar detinjstva. Bio je onaj glas koji je šaputao: „Nemoj nikada da odrasteš previše. Svetu su potrebni ljudi koji umeju da se smeju iz stomaka i veruju u nemoguće.“

Njegove knjige nisu stajale zaboravljene na policama, već su kružile iz ruke u ruku, od školskih biblioteka do kućnih polica, iz generacije u generaciju, kao tajni kod koji samo pravi pustolovi razumeju. Njegove rečenice su bile vatra oko koje su se okupljali svi oni koji su znali da se prave priče nikada ne završavaju poslednjom tačkom.

Otišao je, ali nije nestao. Jer dokle god neko negde otvori knjigu sa njegovim imenom na koricama, dokle god se neko nasmeje nekoj Hajdukovoj ludoriji ili pusti suzu nad nekom nepravdom iz priče, Gradimir će i dalje biti tu. Sedeće negde u uglu biblioteke, sa osmehom ispod kačketa, zureći kroz naočare u one koji nastavljaju da maštaju.

I zato, hvala ti, Gradimire. Hvala što si nas naučio da drugarstvo traje zauvek, da su prave priče besmrtne i da je život jedna velika avantura koju treba grabiti punim srcem.

Nisi otišao. Samo si se sklonio iza korica svojih knjiga. I znamo – uvek ćeš biti tu.

In memoriam: Gradimir Stojković 1947–2025

Autor: Željka Kalajdžić

Izvor: Delfi Kutak