Poslednji i prvi Džordanov roman – „Altajski ratnik“

Sticajem okolnosti, tek prošle godine je objavljen suštinski prvenac Roberta Džordana (1948-2007) iako su za dotičnu knjigu prava prvi put kupljena još 1979, kad se američki autor još potpisivao pod rođenim imenom i prezimenom, kao Džejms Oliver Rigni. Već u piščevom početnom delu naziru se ključevi žanra epske fantastike kojim je uobličena bestseler-makrosaga sačinjena od petnaestak romana, „Točak vremena“, iz devedesetih (poslednja tri su objavljena posthumno, uz koautorstvo Brendona Sandersona). I u „Altajskom ratniku“ je zakonomeran poučni karakter proze, i ovde postoji toponim „Kičma sveta“, i tipski lik heroja izabran da sačuva svoj narod, ratnička rasa koja živi u pustinji, kao i žene sa magičnim moćima, koje su od vitalnog značaja za razvoj događaja i koje jasno markiraju pravila koja će muški likovi slediti…Ali da ne bude zabune, ovo je po svom sasvim apartnom sižeu knjiga koja se može čitati kao zasebna prozna celina, apsolutno nezavisna u odnosu i na dela koja čine ciklus „Točak vremena“ i na sve druge Džordanove naslove. Čak se po nekim istaknutim elementima (veštičarenje, scene seksa i nasilja…) „Altajski ratnik“ više približava njegovim romanima iz prve polovine osamdesetih o Konanu varvarinu, ostajući ipak dovoljno drugačiji i od njih.

Siže bi se, ako isključimo „spojlere“, možda mogao svesti ovako: pojila pustinjske oblasti zvane Ravnica se suše, što znači glad ali i loša predskazanja za narod Altajaca. U takvim okolnostima, njegov lider Vulfgar mora da zaštiti svoj narod i obezbedi njegovu budućnost protežući ga na tuđe teritorije. Da bi ispunio proročki zadatak i sačuvao sunarodnike, glavni junak ih pripovedač prinuđen je da uđe u rat sa golemim i nepokornim, dobro utvrđenim gradom Lantom… (Na prvim stranicama izdanja priložena je mapa toponima koja olakšava čitanje.)

Likovi „Altajskog ratnika“ su manje uobličeni od protagonista i antagonista naslova iz „Točka vremena“; Altajci su opisani vrlo ekonomično, što, međutim, omogućuje veću čitalačku imaginaciju. (Na kraju krajeva, i roman je kraći nego što bi Džordanovi poznavaoci mogli da očekuju – tristotinak stranica.) Međutim, ovo ne znači da glavni junak Vulfgar nije opisan plastično: možda je prebrz u odlukama i suprotstavljanju drugima kad oseti da je ugrožena njegova, i čast njegovog naroda, čiji je istinski ljubitelj. Radnja „Altajskog ratnika“ je ispripovedana na zabavan način, uz tečnu smenu opisa, dijaloga, akcija i magije (a prevod Ivana Jovanovića omogućuje fluidno čitanje). Drugim rečima, do neizbežnih ratno-fantastičkih zbivanja u kojima strategija ima ključnu ulogu, stiže se posredstvom brzog, agilnog i uzbudljivog čitanja. Ono što će osvežiti poznavaoce Džordanovog opusa jeste otvoren kraj. U tom smislu, neki čitaoci posle svega mogu da se zadovolje prognozom budućnosti koja očekuje Vulfgara, a drugi će ipak zamisliti nastavak priče. Ukoliko slučajno ima onih koji se nisu laćali Džordanovih dela, ova knjiga – i hronološki gledano – nudi izvrstan uvod u njih. Poznavaoci pak teško mogu razumeti do kraja „Točak vremena“, pa i sedam romana o Konanu, ukoliko ne pročitaju „Altajskog ratnika“. Ako to već nije jasno, kulturološki značaj izdanja je nesporan.

Autor: Domagoj Petrović