Verovatno niste ispratili da je Laguna objavila biografije Džona Lenona, Eltona Džona, Hendriksa, Sleša, Rotena, Dženis Džoplin, Mateusa, Led Cepelina, Kita Ričardsa, Margite, Milana. Ova ograda u prvoj rečenici potiče od toga što sam ja dobar čovek. Nisam surov prema glupacima. Imam strpljenja da objasnim, ukažem, apostrofiram činjenice. Da, u pravu ste, sledi pisanije o biografiji Ace Lukasa, koja je izazvala slom živaca kod lakiranog dela Srbije. Što se njega tiče, pre 10 godina sam rekao da je on uz Cecu i Sinana jedini interesantan u tom žanru kod nas. Pop kultura, rođaci!

Biografije su u svetu najprodavaniji žanr. Pišu ih megazvezde, ali i čistačice, šoferi, ortaci i ljubavnice poznatih ličnosti. Najzanimljivije priče imaju najgori. Čistunci nikome nisu interesantni. Aleksandar Vuksanović mi je dovoljno zanimljiv da bih čitao njegovu biografiju. Šaban sa periferije Beograda, aka Karaburma, u prvim rečenicama iskazuje prezir prema nama koji smo „deca iz kruga keca“ i čije majke nisu pile kafu na šamlicama ispred zgrade, i koji smo umesto majčinog mleka pili koka-kolu u staklenim bocama. Kultur-rasista sam, time se dičim.

Zanimljiv je taj ulaz u knjigu. Aca je u stvari prigradski Mogli zato što je svoj rodni kraj opisao kao džunglu, u kojoj je u bliskoj prošlosti presuđivano secikesama i ubicama. Karaburma je kroz istoriju bila stratište za zlikovce. Humor mu je baš iz tog miljea, što je razumljivo. Njemu je bioskop „Slavica“ bio na kraju sveta, vozio se gradskim autobusom bez karte, zvonio na komšijina vrata pa bežao, i u bežaniji od komšiluka sapleo se na harmoniku i tu je krenula, mirne duše mogu da kažem, jedna zavidna karijera. Zadivljujuće je da nema problem da to kaže. Pominje i dobacivke kao vrhunac zabave. Ima sreće što nije prošao kroz moj kraj, završio bi kao baštenski patuljak u saksiji kod Skupštine.

Niko od nas nije birao vreme u kome će biti rođen. Kada neko izabere da zabavlja ljude, i kada se te zabave omasove, neminovno se tu okupljaju sumnjivci. Spoj estrade i kriminala je neraskidiv. Sijamska braća sa posebnim potrebama. Kada neko odskoči, mora da se ukoči. Aca je terijer. Neukrotiv, besan, autodestruktivan. Antiheroj. Nijedna majka ga ne želi za zeta. Njega vole raspadi, skupljaju se oko njega otpadi, svako bi od njega da se ovajdi. Niski čovek sa nultom tolerancijom na korišćenje opijata u magnovenju jurca kroz život utaban ljubavnim pesmama. Skače, pada, puzi, guzi, izleči se pa opet iz početka. Ljudi oko njega padaju, a on, zahvaljujući niskom težištu, opstaje.

Vanja Bulić je mnogo učinio da ova biografija bude publikovana u obliku knjige. Majstor svog zanata je našao način da ukroti neukrotivog. Čini mi se da je malo uromantizovao priču, da je moglo da bude grublje: kada se već biješ, skini rukavice. Ali ja se tu nisam ništa pitao. Samo mi je drago da sam gori od Lukasa. Možda ga zato i razumem. Nije lako imati ludu glavu. Nije lako imati takav talenat. Brzina mora da se ukoči, da se svede na dozvoljenu, nažalost to se radi opijatima, koji te neminovno nagrizaju, ali Aca i dalje peva, laje poput navijača sa Karaburme, širok je prema odanima, vrlo grub prema onima koji mu smetaju. Ima čovek svoj sistem vrednosti, ne vidim ništa sporno. Ova biografija mi je super. Eksces preko potreban izdavaštvu. Aca je naš, ciganštura sa severa Marakane. Mi se posrnulih ne odričemo.

I za kraj ne bih nikoga da vređam, ali kada vas neko kida na društvenim mrežama i kada taj atomski napad dolazi sa liberalne leve strane, uspeli ste u životu – zavide vam svi. Iskusni ljudi bi predvideli senzacionalizam koji će se dernjati sa naslovnih strana tabloida. Dovoljno je materijala u tekstu da bi se gruvalo lažnim citatima iz knjige. Ali to nije naša bruka, nego nekih interesnih grupa koje se nazivaju novinarima. Hrabar izdavački poduhvat Lagune.

Tako je dosadno biti normalan, zar ne, Aleksandre Vuksanoviću?

Autor: Dušan Nedeljković
Izvor: Nedeljnik