Pola veka sa Borhesom
Živeo je čitajući i čitao živeći – što nije isto – jer ga je sve u pravom životu plašilo, najviše seks i peronizam. Bio je pomalo anarhičan aristokrata, bez para, konzervativan, agnostik opsednut verom, intelektualac-erudita, sofista, vragolan. Kad se sve sabere i oduzme: najistančaniji i najotmeniji čovek svoga vremena. I, verovatno, gle retkosti: dobar čovek.
Zbirka članaka, predavanja i recenzija „Pola veka sa Borhesom“ predstavlja više od pola veka iščitavanja pisca koji je za Vargasa Ljosu neiscrpni izvor intelektualnog zadovoljstva. Kaže da ga je mnogo puta iznova čitao i za razliku od onog što se dešavalo s drugim piscima koji su mu obeležili mladost, Borhes ga nikad nije izneverio. Naprotiv, svako novo čitanje obnavljalo je oduševljenje i sreću, otkrivalo nove tajne i finese borhesovskog sveta, tako posebnog po svojim temama i tako sjajnog i otmenog u izrazu. Zaključuje da njegova bliska čitalačka veza sa Borhesovim knjigama protivreči ideji po kojoj se pisac divi pre svega sebi sličnim autorima koji daju glas i obličje utvarama koje u njemu obitavaju.
Šaka knjiga koje je Borhes napisao, uvek kratkih, savršenih kao prsten, gde se stiče utisak da im ništa ne nedostaje niti da ima suvišnog, imala je i ima ogroman uticaj na druge autore. Priče smeštene u fantastične predele pampe, Buenos Ajresa, Kine, Londona, ili na bilo kom stvarnom ili nestvarnom mestu, nošene su istom moćnom maštom kao i njegovi ogledi o vremenu ili jeziku vikinga. Erudicija kod Borhesa nikada nije suvoparno akademska već blistavo zabavna pustolovina duha.
Borhes nije bio zatvorenik u kazamatu jedne nacionalne tradicije, kao što često ume da bude evropski pisac, i to mu je olakšavalo kretanje po prostoru kulture u kojem se osećao komotno zahvaljujući poznavanju mnogih jezika. Njegov kosmopolitizam, njegova glad da osvoji tako prostrana područja kulture, da izmisli sopstvenu i tuđu prošlost, jeste suštinski duboki način da se bude Argentinac, dakle, Latinoamerikanac. U njegovom slučaju, međutim, ta živa razmena dobara sa evropskom književnošću bila je takođe način da se osmisli lična geografija, poseban način da se bude Borhes. Njegova istraživanja i lični demoni istkali su sopstvenu kulturnu tkanicu velike originalnosti.
Kada je svojevremeno Borhesov ugled počeo da probija okvire malog kruga oko časopisa Sur i njegovih argentinskih poštovalaca, u književnim krugovima ostatka Latinske Amerike umnožavali su se predani obožavaoci koji su se otimali za retka izdanja njegovih knjiga, učili napamet vizionarski repertoar njegovih priča – posebno „Alefa“ – i za sopstvena dela pozajmljivali njegove tigrove, lavirinte, maske, ogledala i bodeže. Kada se obreo u Parizu prvi put, još nenaviknut na slavu, bio je jednostavan, stidljivi intelektualac iz Buenos Ajresa koji se držao za majčinu suknju i bezuspešno pokušavao da razume rastuću radoznalost i divljenje koje je pobuđivao. Činilo se da je iskreno zatečen lavinom nagrada, hvalospeva i počasti koja se na njega sručila, kao i brojnošću učenika i imitatora koji su ga saletali gde god bi krenuo.
Borhes je iskovao osoben stil, autentičan odraz ukusa i obrazovanja, obnavljajući na taj način stilsko nasleđe španskog jezika. Pročistio ga je, intelektualizovao i obojio, dokazao da je španski – prema kojem je često bio veoma strog – potencijalno mnogo bogatiji i savitljiviji jezik nego što je dotadašnje nasleđe nagoveštavalo. Ničije delo nas ne uči bolje od Borhesovog da, kad je u pitanju književni jezik, ništa nije konačno učinjeno i rečeno, već se uvek može ići dalje.
U Borhesovom slučaju nije rizično tvrditi da je nešto najvažnije što se desilo u modernoj književnosti na španskom jeziku i da istrajava kao jedan od najuticajnijih savremenih stvaralaca.
Autor teksta: Ivana Veselinović
