Poezija je srce koje kuca – predstavljena poetska zbirka Tanje Stupar Trifunović „Život se odvija na rubovima“
Knjiga poezije „Život se odvija na rubovima“ savremene književnice Tanje Stupar Trifunović predstavljena je 13. oktobra u knjižari Delfi SKC, u okviru manifestacije „Oktobar – mesec knjige“.
O knjizi su, pored autorke, govorili i urednici Irina Markić i Saša Bošković, a promociji su prisustvovali i kolege pisci Ljubica Arsić, Dragan Velikić, Srđan Valjarević i Darko Tuševljaković.
Poezija Tanje Stupar Trifunović prepoznatljiva je po britkom stilu, suočavanju sa traumama i istraživanju mračnijih strana ljudske egzistencije. „Život se odvija na rubovima“ predstavlja izbor iz zbirki pesama „O čemu misle varvari dok doručkuju“, „Glavni junak je čovjek koji se zaljubljuje u nesreću“, „Razmnožavanje domaćih životinja“ i „Uspostavljanje ravnoteže“.
Kako je istakla urednica Irina Markić „najizazovnije je bilo podeliti sve te pesme u cikluse. S obzirom na to da su nastajale godinama, Saša i ja smo smatrali da je najadekvatnije da im dodelimo iskustva. ְ’Iskustva’ je pesma iz zbirke ’Glavni junak je čovjek koji se zaljubljuje u nesreću’ i u tom smislu smo različita iskustva razvrstali i podelili na pet delova. Mislim da se izbor prirodno nametnuo: kako su se iskustva nizala, tako su se i celine oblikovale“.
Naslov „Život se odvija na rubovima“ se sam nametnuo i ovde je prisutan u pravom smislu te reči: „U ovoj zbirci videćete da Tanja pred nas iznosi sve te rubove: rubove vrata, suknje, prsta, a što je najvažnije, rubove otvorene rane. U tom smislu, čitaoci koji su čitali roman ’Duž oštrog noža leti ptica’ mogu da prepoznaju i tu vrstu ruba. Takve oštrice će vas i ovde s vremena na vreme doticati“.
Saša Bošković se složio da je oštrica važan motiv: „Čak i kada se ne pominje izričito u nekoj pesmi, prisutna je kao efekat koji izaziva u čitaocu. Kao da nekom oštricom čačkate ranu, traumu, i trudite se da je nekako prevaziđete, da pređete na drugu stranu te rane i da je iscelite. Ali pitanje je da li je to isceljenje uopšte moguće i da li će se dogoditi. To zavisi od čitaoca.“
Za Irinu Markić je motiv varvara jako značajan u ovoj zbirci: „Ako je književnost dijalog sa samim sobom, onda je poezija upravo dijalog sa unutrašnjim bićem, sa onim što neki nazivaju unutrašnjim demonima. Ja mislim da su to unutrašnji varvari koji žive na rubovima: na rubu uma, na rubu nečega što nam nije sasvim jasno i što ne možemo odmah da razumemo. Ti varvari koji se pojavljuju u pojedinim stihovima su ivice zdravog razuma, kao neka liminalna faza o kojoj je govorio Viktor Tarner. Mislim da se nešto slično vidi i u iskustvima o kojima smo govorili, jer su to mesta koja nisu ni tamo ni ovde. To su mesta na kojima se susrećemo sa sobom, iznutra, kao pesnici.“
U pesmama postoje dominantne teme koje su privukle Boškovića: „Svi u ovim pesmama pronalazimo neko životno iskustvo, pronalazimo sebe, kao što svaki čitalac između redova traži nešto svoje. I ja sam se pronalazio u tim pesmama. Meni su posebno dragi motivi kuće i zavičaja. Dovoljno je da otvorite biografiju autora i, ako vidite da je bio dislociran, odmah možete da pretpostavite da će se u njegovom delu pojaviti kuća, dvorište, česma, šljiva ili orah. To je sasvim razumljivo, jer se iz takvih iskustava pokreću traume. Čitave zbirke nastaju iz iskustava izbeglištva, egzila i prinudnog bekstva.“
Kako je istakla Tanja Stupar Trifunović, „čovjek ima neke svoje teme koje ga stalno žuljaju, kao kamen u cipeli. U tom smislu, možda sam i bježala od teme izbeglištva i gubitka kuće, ali ona je dugo bila prisutna i na kraju je ipak progovorila.“
Postoji krug pesama koje se oslanjaju na motiv kuće i zavičaja. U nekim pesmama, kao što je pesma ’Kuća’ – ima emotivan i nostalgičan prizvuk sećanja, možda i traume. U drugim pesmama, koje su se našle u ovom izboru, postoji i kritički osvrt na zavičaj. Dakle, zavičaj nije nužno samo nešto nostalgično. Može biti neprijatan, nelagodan, bockav i opak. Odnos prema zavičaju je dvojak: nekad je nostalgija, nekad bes, nekad ljutnja, nekad bura, nekad sunce. Nije uvek jednoličan.“
Poezija je, verovatno, uvek pomalo intimistička. Čovek u njoj ne može sasvim da izbegne vlastito iskustvo. Ali kroz poeziju često progovore i iskustva koja nisu nužno lična, već su povezana sa emocijama, dilemama i osećanjima koja smo svi na neki način proživeli.
„Radeći na ovoj zbirci, urednici su mi vratili te pjesme kao bumerang, neke su me pritisle. Neke su mi bile teške. Pomislila sam da bih ih danas možda napisala drugačije, možda manje ironično ili cinično, možda nježnije. Možda neke stvari ne bih opisala na isti način. Ali to je normalno. Čovjeka i vrijeme menja, a neke stvari zacijele u međuvremenu. Kada pišeš, u tom trenutku iz tebe izlazi ono što tada postoji, ali mnogo toga čega nisi sasvim svjestan ostaje u tekstu. Te pesme su mi, na neki način, vratile jedan dio mene koji sam ja zaboravila da postoji, što je možda i dobro.“
Kako je istakla Stupar Trifunović, kada je reč o poeziji, ne možemo sve otključati do kraja: „Uvijek poezija ostaje čitaocu da u nju još nešto učita, da nešto domisli ili da osjeti nešto svoje. Ja kao autorka imam svoju viziju, a svaki čitalac će, naravno, pronaći nešto svoje. U tom smislu je poezija lijepa: ostavlja mnogo mogućnosti za razumjevanje i za rezonancu sa našim unutrašnjim bićem.“
„Autori moraju imati tu neku vrstu boli. Nemoguće je pisati bez toga. Književnost zaista u sebi ima tu neku bolnost koja je povezana sa ljudskim bićem i, kada izgubimo to, možda smo izgubili i deo sebe. Upravo zato što je ljudsko biće bolno, nježno i krhko, mislim da je ta krhkost jedno od srca književnosti. Možemo da je opisujemo, ali ta naša opisivanja nisu ti otkucaji, otkucaje čujemo dok čitamo neki tekst. Ako ih ne čujemo onda ne valja tekst. Na kraju se sve svodi na to: da li u tekstu čujemo da nešto kuca ili ne čujemo.“
