Pitanja za Lusi Foli, autorku romana „Hajka“

Možete li nam ukratko opisati radnju romana „Hajka“?

Moj novi roman govori o grupi prijatelja iz Londona koji putuju u izolovanu lovačku kolibu u škotskoj divljini kao bi proslavili Novu godinu. To je neka vrsta njihove tradicije, ali ove godine izolacija i divljina – za koje nisu potpuno spremni – izvlače iz njih nešto mračnije, i stvari ozbiljno kreću po zlu. U početku je sve igra i zabava: ispijanje šampanjca, dobra zabava, evociranje uspomena. Ali uskoro na površinu isplivavaju ozlojeđenost i dugo skrivane tajne. Jutro nakon dočeka, tokom najvećih snežnih padavina koje su ikada zadesile ovaj predeo, pronađeno je telo... ko je ubica?

Recite nam nešto o ključnim likovima romana. Koga biste izdvojili kao omiljenog i zašto?

U ovoj grupi prijatelja, ključni likovi su verovatno Miranda, Kejti i Ema – koje su ujedno i likovi iz čijih perspektiva je priča ispričana.

Miranda je „zlatna devojka“ u grupi još od Oksforda – briljantna, prelepa, puna samopouzdanja, ona je samonametnuti vođa grupe. Ali stvari se nakon fakulteta nisu odvijale kako je očekivala tako da ima utisak da su joj ljudi „dužni“ – kako u porodičnom smislu, tako i poslovnom – i samim tim sa sobom nosi ozbiljna razočaranja.

S druge strane, Kejtina karijera se odvija fantastično. Ona je advokatica i ljudi na poslu je poštuju, ugledaju se na nju. Ali u ovoj grupi, uvek je u drugom planu kao Mirandina manje briljantna prijateljica, stidljiva i čudna – a to je uloga koju Kejti prezire. Ona krije velike tajne.

Ema je najnovija članica družine – ona je Markova „nova“ devojka. Izuzetno je nervira to što ova grupa prijatelja ima svoje interne šale i rituale iz kojih je isključena, pa je pokušala da svoju poziciju poboljša tako što je organizovala put i sad očajnički želi da sve prođe savršeno.

Verovatno mi je omiljeni lik Miranda jer sam se najviše zabavila stvarajući je. Prepuna je života i prosto iskače sa stranica. Izgovara neke užasne, neoprostive stvari – ali je istovremeno harizmatična, ona je duša ove skupine. Pretpostavljam da svako od nas poznaje ovakvu osobu. I nadam se da će čitaoci imati razumevanja za njene postupke koji su posledica onoga što se odvija duboko u njoj.

Luksuzni hotel u udaljenom kraju Škotske stvara neodoljivu atmosferu u romanu. Da li vas je neko iskustvo iz stvarnog života inspirisalo da napišete roman koji će se odvijati upravo na ovakvom mestu?

Jeste! Suprug i ja smo posetili izolovano imanje u škotskim visoravnima u blizini Fort Vilijama jedne zime. Pre dolaska, osoblje nas je upozorilo da u slučaju velikih snežnih padavanima nećemo biti u mogućnosti da se vratimo. Zaista sam mogla da zamislim da ovako izuzetno mesto odjednom može da izvuče mračne stvari iz ljudi u neobičnim okolnostima, da izolacija može da postane surova. I tada sam shvatila da je to savršena postavka za misteriju o ubistvu.

Mnogo elemenata čine „Hajku“ neodoljivim romanom: „misterija zaključane sobe“ koja čitaoce smešta u ograničen prostor sa određenim brojem likova od kojih je jedan ubica. Takođe ste na sjajan način upotrebili tehniku promene pripovedača kako biste čitaocima pružili jedinstvene poglede na događaje u knjizi. Kako ste uspeli da uklopite sve te delove? Jeste li imali detaljno razvijen plan ili se priča razvijala dok ste je pisali?

Da, prirodno se razvijala, uopšte nisam neko ko planira. Ali sam znala da moram da ima detaljan plan za ovaj roman jer je za rešavanje misterije ubistva jako važna struktura koja se nalazi ispod površine – zaplet je važniji od svega. Zato sam pre pisanja napravila plan i ostavila dovoljno prostora da me neke stvari usput iznenade – mislim da je to takođe važno kako bi se osvežila priča.

Čitajući „Hajku“ imala sam utisak da ste bili inspirisani delima Agate Kristi što mi se posebno dopalo. Da li su njeni romani bili izvor inspiracije?

Apsolutno! Veliki sam obožavalac njenih romana. Moram da se ograničavam u čitanju njenih knjiga jer ne želim da ih brzo sve pročitam. Znam da neki ljudi čitaju iznova, ali mislim da nije isto iskustvo – za mene je najvažnija stvar otkrivanje. Očajnički pokušavam uvek da otkrijem ubicu pre nego što dođe do razrešenja u romanu i uspela sam u tome svega nekoliko puta – bila sam neverovatno ponosna na sebe! Smatram čudnim to što se njeni romani posmatraju kao „lagani“ jer često su veoma mračni (na primer, „Beskrajna noć“ ili „I ne osta nijedan“) i sadrže društvene komentare tog vremena.

„Hajka“ je vaš prvi triler, a pre toga ste pisali istorijske romane. Kako su prethodna iskustva uticala na vaš poslednji projekat?

Kod istorijskih romana koje sam pisala uvek su postojali delovi koji se kreću – uključujući narative u različitim vremenskim periodima. Mislim da mi je to mnogo pomoglo u upravljanju vremenima u „Hajci“ i uspostavljanju ritma. Uopšteno govoreći, to što sam ranije pisala knjige pomoglo mi je u trenucima kada sam sumnjala u sebe – neizbežnim „ovo je sve gomila sranja“ momentima – jer naučite da kao pisac očekujete takve trenutke i da vas oni ne obeshrabre.

Na čemu sledećem radite? Hoće li to biti novi triler? (Iskreno se nadamo!)

Pišem novu misteriju ubistva – ura! Ovoga puta se odvija tokom venčanja što sam dugo želela da uradim jer su venčanja emocionalno vrlo intenzivni trenuci. Tu su stari prijatelji, novi prijatelji, gosti s različitim pričama iza sebe, članovi porodice koji se ne ponašaju lepo... ljudi umeju baš loše da se ponašaju na venčanjima. Dopada mi se to! (zlokoban smeh)

Kada ne pišete trilere, da li ih čitate? Šta vam se poslednje dopalo od onoga što ste pročitali?

Toliko je toga! Upravo sam pročitala „Snap“ Belinde Bauer. Taj roman je dokaz da iako je za trilere najvažniji zaplet, to ne mora da bude na štetu stvaranja likova – njena karakterizacija je veoma živopisna i sjajno piše. Takođe sam pročitala nedavno i jedan stari triler – „The Wheel Spins“ Etel Line Vajt po kome je Hičkok kasnije snimio film „Gospođa koja nestaje“. Reč je o pravoj mastoriji za koju ne mogu da verujem da nikada ranije nisam čula. U svoje vreme je bila popularna poput Agate Kristi i mislim da zaslužuje da je čitaju i ove generacije. Trenutno čitam „Prema istinitoj priči“ francuske autorke Delfine de Vigan koja je predivno jeziva, a spomenula bih i „The Stranger Diaries“ Eli Grifit, mudar omaž gotskim romanima i opčinjujuća misterija ubistva.

Izvor: crimebythebook.com

Prevod: Dragan Matković

Foto: Tommy Clarke