Pisci pišu u slavu drugih pisaca: Džil Santopolo

Dragi zavisnici od knjiga! Nadam se da uživate u letu i svim radostima koje donosi. Danas vam predstavljamo knjigu i pisca koji će vas sigurno oduševiti.

Predstavljamo vam Džil Santopolo!

Džil je napisala američki i svetski bestseler „Svetlost koju smo izgubili“, koji je preveden na više od trideset jezika.

„Svetlost koju smo izgubili“ govori o sveopštoj istini prve ljubavi, kada vas neko po prvi put u životu u potpunosti razume. Roman je istovremeno osećajan i napet, i predstavlja razoružavajuće romantičan prvenac sa burnim, nezaboravnim završetkom.

Iako zauzeta uredničkim poslom, Džil je velikodušno odvojila par trenutaka da odgovori na naša pitanja.

Šta te je inspirisalo da napišeš priču o Lusi i Gejb?

Mnogo je stvari inspirisalo roman „Svetlost koju smo izgubili“, ali počela sam da ga pišem posle jednog užasnog raskida. Bio je to jedan od onih raskida zbog kojeg pomislite da vam se ne ruši samo sadašnjost već i budućnost. Pokušavala sam da pronađem način da nastavim dalje i to sam postigla pišući ovu priču. „Svetlost koju smo izgubili“ nije moja priča, ja nisam Lusi, ali osećanja sa kojima se ona bori sam lično iskusila, i pisanje o njima mi je pomoglo da se povratim. Ljudi me često pitaju da li je ova knjiga autobiografska, i moj odgovor je da što se zapleta tiče ona to nije, ali je zato emotivno autobiografska, što je i razlog zbog kojeg, bar se tako nadam, ima odjeka kod čitaoca.

„Svetlost koju smo izgubili“ slavi prvu ljubav. Priča o Lusi i Gejbu mi je zarobila srce i jednostavno ga ne pušta! Šta je to u pričama o prvoj ljubavi što toliko opčini čitaoca?

Mislim da je prva ljubav posebna jer kada se zaljubite po prvi put, to je kao da ste stupili u neki novi svet. Osećanja i iskustva koja doživite su drugačija, uzbudljivija, po prvi put vas vide onakvim kakvim jeste i vole vas zbog onoga što ste, a i vi isto osećate za nekoga drugog. To je poseban trenutak. I mislim da čak i ljudi koji kasnije ne pričaju sa svojom prvom ljubavlju, i dalje je se sećaju kao i toga kako su se osećali kada su prvi put bili zaljubljeni.

Njujork je noseći lik romana, i vaša knjiga počinje jednim od najgorih dana u njegovoj istoriji – 11. septembrom. Zašto ste odlučili da radnja knjige počne na taj dan?

Započela sam priču o Gejbu i Lusi na taj dan iz više razloga. Prvi je da sam to iskustvo i sama proživela kao student na univerzitetu Kolumbija, i znala sam kako je duboko uticalo na mene i mnoge moje prijatelje, u smislu izbora koji smo napravili za našu budućnost i načina na koji smo gledali na svet. Takođe sam želela da Gejb i Lusi budu ranjivi tog dana kada se prvi put sretnu i tako se povežu na način na koji jesu. Znam koliko su potreseni bili mnogi tog dana, pa je delovalo prikladno za početak romana.

Jedna od glavnih tema u knjizi je sudbina. Predstava da neka sila koju ne možemo videti određuje koga ćemo sresti, i zašto i kada ćemo pronaći neku osobu, deluje romantično. Da li smatrate da je sudbina pomogla vezi između Lusi i Gejba ili ju je učinila težom?

Mislim da je sudbina u početku imala udela u njihovoj vezi u smislu da je uticala da se nađu na istom mestu u isto vreme, ali su na njihov odnos u većoj meri uticali izbori koje su oboje donosili i kako su ti izbori tokom narednih godina uticali na dalji razvoj njihovih života. Mislim da sam na jednom mestu napisala nešto o slobodnoj volji uprkos sudbini. Tako mislim i o njihovoj vezi.

Da li postoji neka pouka koju bi voleli da čitaoci izvuku iz vašeg romana?

Nadam se da će čitaoci posle čitanja romana „Svetlost koju smo izgubili“ shvatiti kako je život nepredvidiv i kratak, i da ako postoji nešto što želite da uradite, ili neko koga volite, sada je vreme da učinite nešto povodom toga.

Dotaknimo se malo pisanja i načina na koji stvarate zarazne priče kao što je ova. Da li unapred zamislite sve obrte, ili se oni pojave tokom rada na knjizi?

Kada pišem, imam osnovnu ideju u kom će pravcu radnja teći, tako da neke obrte znam unapred. A zatim oblikujem priču, prizor po prizor, i dok to radim, neke druge stvari mi padnu na pamet pa ih dodam. Tokom pisanja dodajem još više. Pretpostavljam da se može reći da na neki način, dodajem nove slojeve zapletu.

Kada stvarate svoje priče, da li prvo krenete od likova, pozornice radnje ili događaja?

Sve mi se to javi u isto vreme, ali ako bih trebala da se odlučim za jedno od toga, onda bih rekla da se prvo pojave dešavanja u priči. Verovatno prvo dešavanja, pa likovi a zatim mesto radnje, ali vrlo brzo jedno za drugim. A zatim cela priča.

Šta vas inspiriše da pišete? Neki pisci koriste muziku kao nadahnuće, dok se drugi oslanjaju na mesta i putovanja. Šta pokreće vašu stvaralačku magiju?

Mislim da me osećanja najviše inspirišu, i izazov izražavanja emocija rečima.