Peter Voleben: O čemu razmišlja moj papagaj?

Nemački šumar Peter Voleben je pravi zaljubljenik u prirodu. Njegova prethodna knjiga, „Tajni život drveća“, istraživala je neotkriveni svet drveća: njihove živote, smrti, mreže i načine komunikacije (da, drveće komunicira!). U svojoj poslednjoj fascinantnoj knjizi „Skriveni život životinja“ zavirio je u osećanja životinja, kao njihove specifičnosti boravka na ovoj planeti.

Vaša nova knjiga je prirodan nastavak prethodne. Kako biste uporedili pisanje i istraživanje za ove dve knjige? Da li je sada bilo lakše?

Pisanje i istraživanje je bilo slično, ali mnogo lakše. Već kao mali dečak imao sam neku životinju: paukove u čašama, kornjače u akvarijumu, izlegao sam jaje na jastuku koji se greje (pa je pile gledalo na mene kao da sam mu majka) – životinje su oduvek bile oko mene.

Očigledno neizmerno volite prirodu. Šta je probudilo ovakve emocije?

Zaista ne znam. Moj otac je radio u ministarstvu finansija, majka u bolnici. Ja sam nešto poput zelene ovce svoje porodice.

Da li je postojao određeni trenutak kada ste odlučili da pišete o osećanjima životinja ili se ova potreba razvila tokom vremena?

Prvo sam želeo da napišem jednu knjigu o drveću i životinjama, ali sam ubrzo shvatio da je za drveće potrebna jedna samostalna – tako su životinje morale da sačekaju sledeću.

Šta vas najviše fascinira kada su životinje u pitanju?

Uvek kažemo da ljudi delaju u skladu sa svojim umom, a životinje instinktivno. Ali šta je najvažnija stvar u našim životima? Ljubav! A osećanja poput ljubavi su jezik instinkta. Zato bi životinje trebalo da podele najvažnije stvari sa nama.

Vaš prezir prema sportskom lovu je jasan i razumljiv. Koliko je teško bilo pisati o tome da se životinje love zarad sporta?

Nije bilo prijatno – životinje se kriju da ne bi bile ubijene. Ljudi ne mogu da uživaju u divljini jer se većina velikih životinja krije tokom dana. Da nema lova, mogli bismo da ih vidimo kao na safariju ili ostrvima Galapagosa – zar to ne bi bilo sjajno?

Mnoga od vaših opažanja o životinjama se takođe mogu prevesti na način na koji se ljudi ponašaju i osećaju. Da li vam je istraživanje i pisanje pomoglo da bolje razumete i ljudsko ponašanje?

Svakako! Konji su, na primer, u stanju da čitaju govor vašeg tela. Ako ste loše raspoloženi (čak i kada pokušate da to sakrijete), oni shvataju istog trenutka i odbijaju da rade sa vama. Zar šef ne bi trebalo da je uvek opušten i pošten?

Kroz celu knjigu upoređujete i navodite razlike između divljih i domaćih životinja. Šta mislite da je osnovna razlika među njima?

Osnovna razlika je to što su domaće životinje i ljudi napravili evolutivni korak jedni ka drugima. Psi su, na primer, dugo smatrani „glupim vukovima“. Danas znamo da psi mogu da čitaju našu mimiku i pokrete mnogo bolje od vukova. Domaće životinje su nešto poput međufaze između divljih životinja i nas.

Kućni ljubimci ispunjavaju značajan deo života mnogih ljudi. Imate li neki savet kako da komuniciramo sa njima?

Volite ih! Ljubav je veoma često osećanje među životinjama. Hormon koji je odgovoran za osećanje ljubavi, oksitocin, pronađen je ne samo kod sisara nego i kod nekih vrsta riba. Zato je ovo snažno osećanje najmoćnije sredstvo kako bi životinje oko nas bile srećne.

Kakvu poruku biste voleli da čitaoci usvoje nakon čitanja vaših knjiga?

Zabavite se sa prirodom! Uvek imajte na umu da ako posmatrate divlje životinje, i one posmatraju vas. To je prvi korak u komunikaciji – i možda početak predivne avanture.

Radite na sledećoj knjizi. O čemu će u njoj biti reč?

Poslednja knjiga ove trilogije je o mrežama prirode. Neverovatno je kako to sve funkcioniše. Kišne gliste kontrolišu populaciju divljih veprova, ždralovi utiču na proizvodnju šunke u Španiji i drveće diktira količinu kiše. Svaki pokušaj čoveka da reguliše ovu mrežu imaće neočekivane rezultate. Zato je najbolje da uživamo u prirodi bez pokušaja da njome upravljamo.

Izvor: bookpage.com

Prevod: Dragan Matković