Petar Grujičić: Sa istorijske distance „zli“ su uvek zanimljiviji od „dobrih“

Petar Grujičić, autor romana „Gospodari vremena“ koji je nedavno objavila Izdavačka kuća Laguna, diplomirani je dramaturg i profesor južnoslovenskih i opšte književnosti. Na Filološkom fakultetu u Beogradu magistrirao je 1998. i doktorirao 2008. godine. Autor je više pozorišnih drama od kojih su izvedene: „Fiškal galantom“ (1994), „Tekelija“ (2004) i „MiSterija“ (2014) . Pre „Gospodara vremena“ objavio je romane „Barbarogenije, čovek koji ne umire“ (2002) i „Beovavilon“ (2010), kao i monografsku studiju „Tamni junak“ (2010). Napisao je scenario za film „Pun Mesec nad Beogradom“ (1993) u režiji Dragana Kresoje, kao i scenarija za brojne igrane i dokumentarne televizijske programe. Nagrađen je Sterijinom nagradom, „Deretinom“ nagradom za roman godine i nagradom Festivala filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji.

U svom novom romanu u kome se fantastika prepliće sa istorijskim kontekstom ratom zahvaćenog Beograda sa početka četrdesetih godina prošlog veka, Grujičić gradi priču o neuhvatljivosti sreće, a u njen centar smešta mladog provincijalca Dobricu Lukića, čoveka za koga se isprva čini da je rođen pod srećnom zvezdom...

Vaš novi roman „Gospodari vremena“ predstavlja priču o neizvesnosti sudbine, istorijsku, ali istovremeno, i pripovest sa elementima fantastike. Čak i sam naslov bi se mogao protumačiti kao dvostruka asocijacija – na one koji su ovladali manipulacijom vremenskom dimenzijom i na one koji su svojim položajem obeležili određeni istorijski trenutak?

- Da, pojedini likovi u romanu žele da ovladaju dimenzijom vremena na različite načine i iz različitih pobuda, ili se makar pretvaraju da mogu. Istorijskih ličnosti kao političkih figura praktično i nema u romanu. A tu je i glavni lik, običan provincijalac koji kroz niz tragikomičnih obrta i istinskih užasa dolazi do spoznaje o sopstvenom, naizgled sićušnom a opet ključnom mestu u sveopštem lancu uzroka i posledica. Njegova pozicija je ujedno i pozicija „jednog od nas“, koji taj vremenski lanac na kraju romana prekida na prilično ekstravagantan način.  Uopšte, jedna od prednosti u pisanju romana – a možda je to i glavni razlog zašto se romani još uvek toliko čitaju i pišu, uprkos ogromnoj konkurenciji filma i televizije – jeste ta naratorska pozicija koja je u stanju da u svest čitaoca dovede prošlost u njegovom sadašnjem trenutku, i to na neutralan način, u trenutku njenog odvijanja, mimo naknadnih interpretacija i vrednovanja. A videti prošlost na taj način već samo po sebi implicira „ovladavanja vremenom“ čiji učinak, naravno, zavisi pre svega od veštine pisca.

U knjizi se pojavljuju i istorijske ličnosti poput Maksa Šmelinga i Marije Oršić. Da li su istorijske činjenice bile polazna tačka i inspiracija za priču ili su se samo uklopile u nju? Kolika je uloga istorijskih fakata u vašem romanu?

- Parafrazitraću velikog Ivu Andića koji je povodom obrade istorijskih tema naveo otprilike to da „istorijske činjenice treba istraživati pomno i detaljno, sve dok one ne počnu da lete“.  Taj paradoks je vezan za skoro sve istorijske žanrove, naročito u prozi ili ako ćemo da idemo još dalje u prošlost, u epici, gde imate jednu potpuno transformisanu sliku prošlosti koja ne samo da se razlikuje od istorijskih činjenica, već ih i direktno negira. Jedan od presudnih inspiracija za „Gospodare vemena“ je bila kada sam zahvaljujući filmskom reditelju Raši Andriću došao do fotografije Maksa Šmelinga na beogradskom aerodromu, koja nažalost zbog autorskih prava nije mogla da bude objavljena u prilogu romana. Na njoj je Šmeling uslikan u prilično žalosnom fizičkom stanju, nakon ranjavanja posle nemačkog desanta na Krit 1941.godine. Ta scena na aerodromu je ujedno i jedna od važnih epizoda u romanu. Što se Marije Oršić tiče, njen lik je pledirao na parodiju, pre svega u odnosu na popularisan trend obrade tema iz Drugog svetskog rata iz ugla ezoterije, mitova o vanzemaljcima i alternativne istorije, ne samo u beletristici nego i skoro svakodnevno na kablovskim kanalima tipa „Histori čenela“. Istorijska pozadina njenog lika, pak, začuđujuće je neprozirna i nije isključeno da zahvaljujući reakcijama pojedinih čitalaca povodom Marije Oršić, „Gospodari vremena“ dožive u nekoj doglednoj budućnosti nastavak.

Ima li simbolike u imenu glavnog junaka Dobrice (Lukića)? Čini se da jedino on ostaje moralno ispravan, čak naivan, tokom cele pripovesti.

- Da, ima simbolike, ali na donekle humoran, ironičan način. On je neka vrsta Volterovog Kandida, gubitnika kojeg svi obrlaćuju i ulivaju mu lažne nade kojima on nastoji da podari smisao. Tačka gledišta ove vrste pasivnih likova je i inače veoma zahvalna za proznu naraciju, ali i za prikazivanje događaja i razdoblja u kojima negativni likovi trijumfuju. Kasnije, njegov lik podrazumeva izvesnu dvosmislenost koja podstiče identifikaciju, jer neizbežne su aluzije i na današnje vreme.

Jedan odlomak iz „Gospodara vremena“ glasi: „...nije li izgled svih tih blještavih noćnih klubova, kafana, restorana, rečnih splavova i ostalih mesta za zabavu bio u nekom isuviše neobičnom kontrastu sa perverznom namenom istih tih lokacija u vreme okupacije tokom Drugog svetskog rata...“. Može li se ova „kultura zaboravljanja“ označiti kao jedan od osnovnih pokretača mehanizma neizbežnosti o kojem pišete?

- Paradoksalno, ta „kultura zaboravljanja“ je nužni nusprozivod svake idealizovane slike prošlosti koja kategorički deli „dobro“ od „zla“ i „pobednike“ od „pobeđenih“. Usud ideoloških narativa, pa i onih iz Drugog svetskog rata je u ograničenosti njihovog trajanja, posle čijeg neminovnog isteka „zli“ postaju publici zanimljiviji od „dobrih“, dok se osećaj za nijanse i detalje potpuno gubi. A svaki se đavo, kaže poslovica, krije u detaljima. U rekonstruisanju radnje romana, na primer, jedan mi je posebno privikao pažnju – lokacije beogradskih zatvora. Mislim da to donekle objašnjava zašto je ogromna većina Beograđana prošla kroz neki oblik boravka u zatvorima a da to nije proizvodilo neki masovan bunt, naročito ne u početku okupacije. Naime, zatvori su bili mahom improvizovani u tada novim, modernim ili rezidencijalnim zdanjima kakvih Beograd i inače nikada nije imao previše. Napraviti od novog, ultra-modernog sajmišta masovni zatvor je slično kao kada bi neko danas došao na ideju da, na primer, zatvore smesti u velike tržne centre. Obično građanstvo u tome verovatno ne bi u tome videlo nikakvu opasnost, čak bi mnogi i želeli da ih posete. Naravno, posle rata su se svi ti objekti vremenom pretvorili u zapuštena i „ukleta mesta“ koja su zvrjala prazna, dok ih u novije vreme nisu preuredili beogradski klaberi, ali koje ne bih želeo da na taj način reklamiram.

Za svoj prethodni roman „Beovavilon“ nagrađeni ste Deretinom nagradom za roman godine. Ima li ova urbana beogradska priča ikakvih dodirnih tačaka sa „Gospodarima vremena“?

- Beograd je u oba romana neka vrsta glavnog junaka, sagledan iz ugla likova koji su došljaci ili stranci, i koji u njemu sticajem okolnosti nedragovoljno ostaju. Mislim da je jedno od najvažnijih obeležja Beograda metamorfoza, sposobnost za nagle, naizgled nelogične promene u svim aspektima života. Svaka generacija je ovde imala prilike da se u to uveri, bez obzira koliko joj to prijalo.

Diplomirani ste dramaturg; pored proze pišete i dramske tekstove. U čemu je za vas kao autora najveća razlika?

- Već duže vremena živimo u tzv. ledenom dobu srpske dramaturgije, čiji se kraj ne nazire. Prvi put posle Drugog svetskog rata, na primer, najveća beogradska pozorišta već drugu sezonu zaredom nisu imala niti jednu praizvedbu, preteći da zasene čak i taj neslavni rekord. Ali to kao da nikoga ne uzbuđuje, najmanje naše estradne reditelje i glumce na državnim jaslama. U okolnostima gde već čitave gerenacije pozorišnih umetnika nemaju iskustvo praizvođenja, prozno izdavaštvo se i dramaturzima nametnulo kao privlačna odstupnica. Naravno, razlike između ove dve oblasti su velike, a kakve će rezultate doneti taj spoj ostaje da se vidi, jer se radi o relativno novom fenomenu.

Autor ste scenarija za film „Pun Mesec nad Beogradom“ iz 1993. godine, jednog od retkih filmova sa ovakvom tematikom sa ovih prostora. Zbog čega horor i fantastika nikada nisu zaista zaživeli u domaćoj kinematografiji?

- Verovatno zato što su matrice horora još osamdesetih godina postale istrošene, a sam žanr se preselio u domen interesovanja tinejdžera i uskog kruga ljubitelja. To nas donekle vraća na sredinu našeg razgovora, jer horor je izgleda doživeo sudbinu svih narativa koji jasno odeljuju „dobro“ od „zla“, a to je da negativci kao oličenje „zla“ i zamajci filmske priče vremenom stupaju u fokus većeg interesovanja publike koja ih najposle učini manje ili više simpatičnim, pa samim tim benignim i impotentnim za uverljive nastavke. Nastanak „Punog Meseca“ je u tom smislu bio sticaj više neočekivanih okolnosti, poglavito zbog tadašnjeg političkog konteksta. Fantastika je, međutim, znatno raznovrsniji i otvoreniji žanr. Koliko mi je poznato, ona ima postojano interesovanje naših novih autora, a u fazi realizacije je i nekoliko obećavajućih filmskih projekata.

Autor: Tijana Stanojev Kosanović

Izvor: Vršačka kula